Nikola Ristanovski

Ovaj glumac, voli svoj posao i ljude jer voli sebe, a svakodnevno teži da bude bolji i smatra da mu je zadatak da tome uči i svoju ćerku

Glumac Nikola Ristanovski, inače prvak Makedonskog narodnog teatra, pažnju medija i gledalaca dobio je zahvaljujući ulozi Ahmeda Nurudina u predstavi „Derviš i smrt” Narodnog pozorišta u Beogradu i brojnim priznanjima koje je za tu glavnu rolu dobio na ovogodišnjim festivalima u Srbiji. Nagrada „Zoran Radmilović” dodeljena je Ristanovskom jer je najbolji – obrazložio je stručni žiri pozorišnog festivala u Zaječaru. Nikola nam otkriva kako je živeti na relaciji Skoplje-Beograd, šta je to što voli u svom poslu, šta ga najviše raduje i da li bi glumio u sapunici.

Igrali ste u filmu „Rode u magli”, ali je vaša pozorišna uloga Ahmeda Nurudina u predstavi „Derviš i smrt” pobudila mnogo veće interesovanje javnosti. Kako to objašnjavate, s obzirom na to da je film ipak dostupniji od pozorišta?
Ako je tako, onda je meni veoma drago. Mnogo vremena sam proveo u pozorištu – to je na neki način moj prirodni medij. Iako mislim da ne valja raditi previše stvari odjednom, jer je tako zanat u opasnosti, čini mi se da moje godine za snimanje tek dolaze. Meni su uvek interesantniji zreliji glumci na filmu. Probao sam i to! Snimio sam 3-4 filma, prošlo me je prvo uzbuđenje snimanja i shvatio sam da sad pripadam više pozorištu. Ako je ono u centru pažnje, meni je drago da sam u tome pomogao. Drago mi je da neko dođe u pozorište umesto da sedi kod kuće i menja kanale na televiziji. To je nekako svečanije, otmenije, duhovnije… Voleo bih da više ljudi ide u pozorište.

Rođeni ste u Češkoj, živite u Makedoniji, igrate u Srbiji, Crnoj Gori… Znači li to da je ceo svet vaš?
Nisam rob lokalizma. Rano sam shvatio da postoje zemlje, narodi, ljudi, različiti mentaliteti i običaji. Ne vidim granice tamo gde se ne osećam dobro, iako znam da one fizički postoje – pogotovo ako ne moram dugo da čekam na njima. Rođen sam i do devete godine sam živeo u Češkoj, znam češki i volim taj jezik. I, što bi reditelj Egon Savin rekao: „Ti govoriš sve jezike samo ne srpski!”.

Igrate veoma zahtevnu ulogu Nurudina. Učili ste srpski jezik radeći i tokom predstave. Kako vam sad sve to izgleda, kakav je sada vaš lik?
Različiti karakteri ponekada zavise čak i od podvarijanti jezika, tako da je ovo za mene veliko iskustvo koje još traje. Potrebno mi je još, možda godinu dana, pa da potpuno savladam srpski. „Derviš i smrt” je veoma naporna, zahtevna predstava. Baviti se glumom povlači za sobom izvesnu dozu neizvesnosti. A neizvesnost jeste kreativni trenutak. Proces u kojem se može desiti baš sve, ali je mnogo zanimljivije kada ima nekih zanatskih okolnosti koje nisi savladao do kraja, pa moraš da tražiš alternativne puteve. Naravno, nekoliko puta tokom predstave bio sam izbezumljen, što možda i jeste prirodno stanje glumca, nekakva okolnost koja traži krajnosti. Uostalom, pozorište tretira krajnosti, ono je koncentracija života, nije život sa svim pauzama, to su samo arije, nije čitava opera. Možda sam za potrebe ove predstave i svesno sebe malo uznemirio kako bih došao do pravih rezultata. Glumac sebe mora da unervozi da bi sve bilo kako treba. I, sad sve teče…

Da li posle tako teške predstave osećate teskobu?
Ne. Osećam se veoma dobro posle predstave, rasterećeno. Kad god sam miran posle spuštanja zavese, znači da je sve bilo u redu, da sam rekao sve što sam imao da kažem, da nije ništa ostalo.

Improvizujete li dok igrate?
U formi same predstave ne, ali u suštini da. Nikada nije isto. Šta se dešavalo u toku dana, koje ste novine pročitali, šta ste jeli, koliko spavali – sve na vas utiče. Od dana u kojem igram „pokupim” raspoloženja. Sva sreća što u novinama sada imam dovoljno materijala za pravi ton u ovakvoj predstavi.