Dušanka Stojanović
BEOGRAD – Konflikt je moje osećanje i viđenje sveta – rekla je Dušanka Stojanović Glid, poznata glumica, laureat ovogodišnje nagrade „Miloš Žutić“ za ulogu u predstavi Narodnog pozorišta „Kod kuće – Kabul“ Tonija Kušnera, u režiji Željka Đukića.
Za poslednje nepune dve godine ova dramska umetnica dobila je čak petnestak nagrada u zemlji i regionu među kojima je i nagrada grada Beograda koja joj je dodeljena prošle godine. U razgovoru za „Blic“ Dušanka Stojanović Glid govori o ulozi za koju je dobila priznanje „Miloš Žutić“, svojim viđenjima vremena u kome živimo…
Upitana za svoj odnos prema činjenici da je laureat prestižnog priznanja „Miloš Žutić“, glumica kaže: „Ne znam da li treba da budem srećna zbog te zaista značajne nagrade ili da se osećam utučeno“.
Zašto utučeno?
– Zbog bazičnog konflikta ličnosti. Živeći u neprestanoj klackalici, gotovo sam izgubila sposobnost da budem autentično srećna jer sam htela ne htela primorana da prevazilazim loše situacije veštačkim optimizmom. Tako da kad zaista treba da budem srećna, bivam nekako ambivalentna.
Dijagnoza vremena?
-Da, ali i dijagnoza psihološkog profila ličnosti. Jer, između ostalog, nikako ne mogu da pristanem na to da sam potpuno nebitna i beznačajna u Narodnom pozorištu, instituciji u kojoj ostvarujem svoje najveće umetničke domete. I ovu nagradu sam dobila zahvaljujući Udruženju dramskih umetnika koje je posvetilo pažnju predstavi „Kabul“ i moju ulogu uvrstilo među kandidate iako me moje pozorište nije predložilo.
Kako vidite vreme u kome živimo?
– To je to duboko osećanje unutrašnjeg konflikta; u isto vreme preterano osećanje vrednosti i totalna povučenost. Par dana pre nego što sam dobila nagradu „Miloš Žutić“, nisam dobila da snimam reklamu.
Kakvu reklamu?
– Za „Telenor“. Prosto nisam dobila. Rečeno mi je da je nisam dobila jer sam previše selebriti. Ako sam u ovoj zemlji selebriti ja koja sam sve učinila da to ne budem, znači da nešto nije u redu. Duboko nije u redu. Verovatno pre svega sa mnom. Nove generacije, naša deca, ne mogu da veruju da mi nešto nismo hteli, nego oni smatraju da nismo mogli i da zapravo nas nisu hteli. I moj konflikt leži u tome. Ponekad mislim da bih sve drugačije radila, a verovatno ne bih mogla, možda bih se čak razbolela ili poludela. Oduvek sam mislila da osećanje vrednosti u umetnosti i komercijalnost ne mogu ići zajedno, naročito ne u prvi mah, čak i ako se povremeno sreću. Međutim, danas vidim da se to zapravo i ne odvaja da se ja sada zapravo osećam kao neko ko je u konfliktu zbog toga što to nije spojio.
Vratimo se osećanju unutrašnjeg konflikta..
– Ovde je sramota biti i bolestan, a kamoli propasti. A pošto se to nužno dešava, onda se stalno nešto fingira… Oduvek sam mislila da je mnogo glupo biti glamurozan u bedi. Uostalom, više puta smo o tome pričale. Nikada nisam apostrofirala raskošni i divni umetnički život. I kada govorim o stvarima koje nas se tiču, nije to, kako bi neki rekli, traženje dlake u jajetu, daleko od toga. To je panj u oku.
S kojim osećanjem ste se prvi put sreli sa komadom „Kod kuće – Kabul“ i svojom ulogom?
– Čitala sam tekst tri dana, sagledavala njegovu složenost. Neke reči čak nisam ni razumela. Pisac Toni Kušner se bavi civilizacijskim temama. Tuga sveta, svetska patnja je ono o čemu on piše. A moja junakinja je jedna dama burne unutrašnjosti koja ima mnogo teškoća u komunikaciji sa stvarnošću. Znači, njena unutrašnja percepcija sveta je iracionalna, ali s druge strane ona, ipak, i sa tako malo lične snage, donosi odluku kojom u stvari pomera stvari i omogućava da se otvori čitav drugi deo predstave. Pri tome se kroz njen život prelama skoro sva tuga sveta.
Živeći u neprestanoj klackalici gotovo sam izgubila sposobnost da budem autentično srećna, jer sam htela ne htela primorana da loše situacije prevazilazim veštačkim optimizmom, kaže dobitnica nagrade „Miloš Žutić“