Neda Arnerić.
Ko to tamo peva
„Ko to tamo peva“ radili smo kad nismo imali kinte, snimali smo samo zahvaljujući entuzijazmu. Dešavalo se da nemamo gde da prespavamo, putovali smo svojim kolima na snimanje jer nije bilo para za benzin, nije bilo novca ni za dnevnice. Film je snimljen u inat! To mi je bilo jedno od najlepših snimanja što se tiče druženja. Na kraju smo i mi iz ekipe iznajmili autobus koji nas je prevozio do Deliblatske peščare. U šest sati svako jutro potrpamo se u autobus do peščare da bismo ušli u onaj rasklimatani na snimanju. Pola autobusa danas nije među živima – nema ni Bate Stojkovića, ni Taška Načića, ni Miće Tomića, ni Paje Vuisića.
Ponosna sam i srećna što sam bila deo filma koji je proglašen za najbolji u proteklih pedeset godina. Ni sanjali nismo, dok smo ga radili, da će biti toliko dobar i da pravimo kultno ostvarenje. To je jedini film koji volim i danas da pogledam, sama, i uvek pronađem nešto novo, uvek me nešto iznova fascinira.