ŽANKA – SLAVIJA
Tekst: Miodrag Ilić, Režija: SLAVENKO SALETOVIĆ
Scenograf i kostimograf: VESNA RADOVIĆ
Muzika: MIROLJUB ARANĐELOVIĆ – RASINSKI
Uloge: Žanka Stokić – RUŽICA SOKIĆ, Simeon Tošić / Branislav Nušić – MILAN CACI MIHAJLOVIĆ, Vojni islednik / Aleksandar Gavrilović / Moris Pijade – VUK SALETOVIĆ
MORALNA KRIVICA UMETNIKA, DA ILI NE?
Da je Žanka Stokić nesumnjivo najveća srpska glumica i da čini grandiozni trio najslavnijih sa Perom Dobrinovićem i Dobricom Milutinovićem, ne treba posebno dokazivati posle studija učenih teatrologa o njenim scenskim dometima i raznovrsnosti repertoara koji je ostvarila tokom 40 godina života na sceni. Umetnost glume, efemerna, osuđena najčešće da živi onoliko koliko živi sam glumac, prelazi vremenom u uspomene, predanje i najzad u legendu. Legenda o Žanki traje u našem narodu, evo punih šest decenija, napisane su o njoj knjige, članci, studije… Prema tome bilo je nepotrebno pisati o njoj biografsku dramu, jer je takva već emitovana na televiziji. Ali, ono što njen istorijski slučaj čini još zanimljivijim, i što je od univerzalnog značaja, jeste pitanje odnosa umetnika i tekućih političkih procesa, ili tačnije ugroženost velikog umetnikakoga svaka vlast hoće da priveže za sebe i upotrebi u svoje svrhe.
Autor drame ” Žanka” bio je zaokupljen pitanjima: koliko je Žanka Stokić uistinu bila kriva što je svoj blistavi talenat stavila u službu režima pod okupacijom? Da li je na to bila prinuđena, ili nije mogla da se odupre istinskom porivu zabavljača da bude na sceni, pred očima publike, bez obzira na vreme u kome živi? Da li je bila svesno opredeljena protiv narodnooslobodilačke borbe, i protiv saveznika, ili je kao apolitično biće, boem, prihvatala komične uloge u Centrali za humor da bi opšti jad naroda ublažila i njegove ratne muke potisnula smehom i igrom? Kako se osećala kao zabavljač u godinama opšte nacionalne tragedije, a kako na saslušanjima pred islednicima-partizanima, na suđenju i u mesecima po izlasku iz zatvora? Dakle, problem moralne krivice umetnika, njegova orijentacija i humanistička pozicija čini mi se daleko važnijim od ponavljanja podataka i anegdota o slavnoj glumici.
Pokušavajući da prikažem poslednju noć Žanke Stokić, njen predsmrtni košmar koji se meša sa realnošću, pokušao sam ujedno da naslutim i odgovore na ova pitanja.
ŽANKA
Miodrag Ilić, Pozorište SLAVIJA i ekipa predvođena Ružicom Sokić su u silovitom naletu da sagrade, podignu spomenik GLUMI.
Ako se spomenici podiži na tragovima legendi, ako svoju uverljivost grade na nepravednom stradanju i ako stoje u vremenu kroz upornu zagledanost u budućnost, onda smo na pravom putu.
Žanka Stokić, sigurno najčuvenija srpska glumica svih vremena, nesrećno posrnula u svom fanatičnom uverenju da glumac mora da igra kada to publika od njega traži, upire svoj igrački prst pravo u budućnost glume. Košmar poslednje noći glavne junakinje ove predstave, razapete između iznenadne vesti o rehabilitaciji i dubokog osećanja krivice, sruči na scenu ogromne komade nebrušene istine, zasija teatarska iluzija i sve nas obasja radost igre i života.
Žanka, čuvena u srpskom narodu koliko se uopšte čuven biti može, centralni lik je ove predstave, a mi smo radeći otkrili tajnu: Žanka je svugde gde se događa dobar teatar, Žanka nas čeka u mogućoj lepšoj pozorišnoj budućnosti.
Slavenko Saletović, reditelj