KAKO SU SE ZAVOLELI ČETNICI I PARTIZANI – SLAVIJA
liti TEŠKO BOGU S NAMA KAKVI SMO
Gorka patriotska farsa u jednom činu
Tekst i režija: Radoslav Zlatan Dorić
Scenograf: Boris Maksimović
Kostimografkinja: Vesna Radović
Muzika: Miroljub Arandjelović Rasinski
Uloge:
Draško Vuković – čovek od vlasti, intelektualac – VLADAN GAJOVIĆ
Nataša – bivša članica otpora, student – postdiplomac, magistar istorijskih nauka – SNEŽANA IVANOVIĆ
Šaban Nikolić – muzičar i svedok, specijalista za istorijske promene, Rom iliti Ciganin – DESKO STANOJEVIĆ
Jugoslav, nekad, sada Srboljub – prvoborac, nosilac najviših partizanskih i četničkih odličja – IVAN BEKJAREV
Gospodin Gavrilović – iz Sterijinih „Rodoljubaca“, suvišno lice u komadu – MIHAJLO JANKETIĆ
NEŠTO KAO PREDGOVOR
Sva lica u ovom komadu su, naravno izmišljena, kao što je red kad su u pitanju ovakve patriotske teme i, ne daj Bože da liče na bilo koga iz naše okoline ili svakodnevice!
Osim pokojnog Gavrilovića, logično!
On nije izmišljen!Preuzet je iz Sterijinih „Rodoljubaca“. Zato bi i u ovom komadu delovao pomalo suvišno i nepotrebno, kad pokojnici ne bi sve više ličili na nas, a i mi na njih.
Istiniti su, a ne izmišljeni, povod, a možda i sam događaj, što je retkost, kad su u pitanju pozorišni komadi. Uostalom, odavno kod nas, nijedna tema nije neverovatna.
Ja to, naravno, mogu i dokazati!
Uz pomoć svedoka, možda i ovog koji učestvuje u radnji komada.Zašto ne?
Svedoci su i za istinu i za izmišljene stvari, podjednako nepotrebni i nepouzdani.
U predgovoru svojim „Rodoljupcima“, Sterija kaže da ništa nije izmišljeno, da je sve to svojim očima video, pročitao u novinama, čuo… i samo pribeležio…Ali, Steriju ne mogu uzeti za svedoka!
Pokojnog Gavrilovića bih mogao, jer je on još uvek živ, ali – zašto?
Srećom, neće biti potrebno dokazivati šta je ovde istinito, a šta izmišljeno.
Nažalost.
U zemlji i među ljudima, čiji sam deo i sa kojima delim svoj život jedini, sve je moguće.
Apsolutno sve!
Da ne kažem svašta.Tome smo svi svedoci, prepoznali bismo se mi lako i ovde, da nam je do toga stalo. Ali – zašto bismo to rizikovali?
Nijednom narodu se ne može zabraniti da bude veliki i mudar!
To je njegovo iskonsko pravo!
Ali, ni da bude… ono drugo!
To je, valjda, njegovo demokratsko pravo.Njegov izbor.
Kao što i svaki pojedinac ima pravo na izbor, ma koliko njegov prostor bio mali.
Nesreća je u tome što sve prođe!
I sve se zaboravi.Gluposti, ludosti, idiotizmi, veoma se brzo zaboravljaju u ovom narodu.
Kratko pamćenje.
Takvi smo.
A pametne stvari se ne uočavaju i ne pamte.
Do nove gluposti. A onda je kasno.Istorija, ta velika učiteljica života, zaista je u tom smislu dostojna prezrenja; ona nas uči da će nam se sve ponoviti, a naročito gluposti i zlo.
Ali, zašto nas ona tome uči, kad mi to ionako znamo, tako živimo i mislimo?
Autor se inače slaže sa glavnim junakom ovog komada koji kaže da nema te gluposti, tog idiotizma, tog smrada koga ovaj narod ne bi progutao; zakon o pomirenju četnika i partizana je za to više nego dokaz!
„Nacionalno pomirenje“?!
Ali, i to je prošlo!
„Ovaj narod treba zabraniti“, kaže jedan dramski pisac koji voli da citira samog sebe.
Ali, narod spava. Spava baš kad bi morao biti budan.
I neće se nikad probuditi na vreme!
Jer, ako baš sve prolazi, onda je kasno, ma kad da se probudimo.
Autor
P.S.
Na ulazu u bosansku varošicu Vlasenica, sa leve strane, pre benzinske pumpe, stoji ogroman, očuvan, dobro održavan bilbord na kojem piše:
Teško Bogu s nama kakvi smo!
On tamo stoji već dugo… odoleva gotovo kao i onaj na Novom Beogradu
„Bravar je bio bolji“
Uzeo sam to kao podnaslov ove farse. Učinilo mi se da sam baš to napisao.