GOSPOĐA MINISTARKA

Boško Buha

Branislav Nušić

adaptacija i režija Tatjana Mandić Rigonat

TRAVESTIJE

“Gospođa ministarka”- mišljena kao arhetip, komična maska, stanje svesti, deformacija koja nema pol (i muško je i žensko svojstvo),travestija. Prerušavanje je svojstvo plemenite pozorišne igre koja stvara smisao i traga za istinama o čoveku, životu, društvu. Ali igre prerušavanja odlika su i političkog života, deo svakodnevne matrice stvaranja poželjnih “imidža” na tržištu borbe za vlast i moć. Prerušavaju se i ljudi i ideje. Opštatravestija. Žanr svakodnevnice.Vlastohleplje  ukida i razum. Nekada su u pozorištu sve uloge igrali muškarci jer je društveno neprihvatljivo bilo da žene glume. Ta pozorišna praksa danas je ogledalo za nove puritance i malograđane kojima je neprihvatljivo štošta, možda i da muškarci glume žene i šene muškarce. Ram za predstavu je pesma Jovana Jovanovića Zmaja “Srpska politika”:

“Gde je srpska politika? Je l’ kuvana il’ je presna? Je l’ skromna il je besna? Je l’ žedna il’ je gladna? ili igra ili svira? Il’ se malo restaurira? Il’ izdiše il’ se rađa? Il’ joj kakva baba vrača? Ili puzi ili sedi? Il’ se smeje il’ se jedi? Je l’ u dvoru bogatome? Il’ u gnezdu vraninome? Ima l’ cuclu ili zvečku? Il’ je gdegod u zapećku? Je l’ u službi il’ u miru? Il’ u kakvom manastiru?” Vreme u kojem živim pozvalo me je da ga mislim kroz Nušića,kroz njegovo ljuto duhovito komedografsko pero. Njegovi likovi nisu bezazleni, i kad im se smejem, ja ih se i plašim. Odavno su se razmileli svuda oko mene, skrojili  drušvo po sopstvenoj meri, pa se oni danas nama smeju. Ministarku je Nušić pisao tridesetih godina prošlog veka, u okolnostima  razvoja kapitalizma i građanskog  klasnog društva između dva rata, a znamo šta su tridesete godine iznedrile – i fašizam i nacizam  i totalitarizam. Ostajući u vizuelnom okviru tridesetih, želela sam da podvučem kontinuitet društvenih deformacija, mentalitetskih zauma. Volela bih da Nušić nije moj savremenik, da je po njegovom svetu pala kosmička prašina, ali danas njegova aktuelnost boli i na nivou rečenice i situacije, i društvene dijagnoze.

LICA:
ŽIVKA – Goran Jevtić
SIMA POPOVIĆ – Mihailo Todorović
ČEDA, zet – Miloš Vlalukin
DARA, kći – Uroš Jovčić
RAKA , sinčić – Katarina Marković
ANKA, služavka – Nemanja Oliverić
PERA PISAR  – Saša Simović
MOMAK iz administrativnog – Rastko Vujisić
DR NINKOVIĆ – Viktor Savić
RISTA TODOROVIĆ, počasni konzul Nikarague – Nenad Nenadović
FAMILIJA  UJKA VASA- Vlastimir Velisavljević, Branko Cvejić
TETKA SAVKA  – Dragoljub Denda
TETKA DACA  – Branislav Platiša
SOJA RASPUŠTENICA – Aleksandar Radojičić
TEČA JAKOV – Aleksandar Goranić
MILE – Nebojša Rako
JOVA POP – ARSIN  – Darko Ivić
SAVA MIŠIĆ – Stefan Kovačević
PERA KALENIĆ – Srđa Bjelogrlić
GOSPA NATA, bivša ministarka  – Marko Janjić
ŽANDARMI – Alen Alidini – Miljan Miljanović
inspicijent – Željko Jaćić
sufler –  Miljan Miljanović

 O PISCU

„Gospođa ministarka”, Nušićeva „šala u četiri čina”, prvi put je izvedena u beogradskom Narodnom pozorištu1929. godine, i od tada do danas se, gotovo kontinuirano, nalazi na repertoaru beogradsih i srpskih pozorišta. Po sopstvenom priznanju, lik glavne junakinje, Živke Popović, Nušić je pisao imajući u vidu glumicu Žanku Stokić koja se tih godina nalazila na vrhuncu slave. Istovremeno, Nušić je objašnjavao kako ga nijedna konkretna ličnost iz tadašnjeg, a ni prošlog političkog života nije inspirisala u kreiranju ovog lika, ali, ako je mogao šta od koje da pozajmi, to je i učinio. Premijera je odigrana 25. maja 1929. godine, i doživela neverovatan uspeh. Kod publike. A kritičari su piscu prebacivali neinventivnost, prizemnost, korišćenje jefitim vicem…  Na to je Nušić imao odgovor: „Za moj humor se veli da je lak. Ja ne znam da u literaturi postoje dva humora: težak i lak – ja znam samo za jedan humor, jedan jedini, onaj koji izazivajući smeh na usnama ublažava surovost života.”

Na primedbe da je njegov humor isuviše „lokalan”, odgovarao je da u humoristici svaka pojava mora da potiče iz mentaliteta dotičnog naroda i dotične sredine. A inspriraciju za lik Živke ministarke, tražio je u maloj sredini, u kojoj nema velikih događaja, u sredini koja je ograđena i zatvorena, i čiji život teče jednolično i odmereno, bez ikakvih uzbuđenja. „Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala kosu, gospa Julka pravi novu haljinu od krep-de-šina,prija-Maci izgoreo kuglov, a prija Anka izgubila na friše-fire sto sedamdeset dinara. Eto, to su senzacije, to

emocije, to događaji male sredine. I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za ruku jednu dobruženu i dobru domaćicu – gospođu Živku Popović – i izneo je naglo, neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na terazijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz male sredine, da izgube ravnotežu te da ne umeju da se drže na nogama. I eto, u tome je sadržina „Gospođe ministarke”, u tome sva jednostavnost problema koji taj komad sadrži.”, kaže Branislav Nušić u predgovoru „Gospođi ministarki”.

Adaptacija i režija:

Tatjana Mandić Rigonat
scenski prostor

Tatjana Mandić Rigonat,
Branko Cvijić
kostimografi
Ivana Vasić, Ivana Šešlija KONSTRUKT
kompozitor
Draško Adžić
scenski pokret
Anđelija Todorović
scenski govor
Dr Ljiljana Mrkić Popović
dizajn svetla
Srđan Cvetković
organizator
Tanja Perović
asistent kostimografa
Zorana Mia Radović
asistent organizatora
Mina Korać
Ema Cvetić