Igrale se delije – Bitef teatar

Koreografija: Branko Potočan
Dramaturgija: Andreja Kopač

Kostim: Dejana Vučićević
Autor svetla: Tomaž Štrucl

Igrači Bitef dens kompanije: Milica Pisić, Nevena Jovanović, Ana Ignjatović Zagorac, Miona Petrović, Nikola Tomašević, Strahinja Lacković, Luka Lukić

Baletski pedagog: Marija Janković

Muzičari- trubači: Dragoslav Stanisavljevic, Novak Mijović, Marko Đorđević
Perkusionista: Siniša Jović
Premijera: 3. Mart 2011, Bitef teatar

šef tehnike: Ljubomir Radivojević
inspicijentkinja: Maja Jovanović
majstor svetla: Dragan Đurković
majstor tona: Miroljub Vladić

‘IGRALE SE DELIJE’

‘Igrale se delije, nasred zemlje Srbije.’

Delije su pojam za junaštvo.
Svadba je društveni događaj, koji spaja dva pojedinca.
Junaštvo pojedinaca se najviše vidi u vezi sa drugom osobom.
Kako naći junaka u sebi – svim društvenim okolnostima usprkos?

Kako da mislimo fenomen ‘svadbe’ i njegovo društveno značenje, koje se provlači kroz vekove? U praksi predmet najveće pažnje je izbor restorana, jer se ne može sve kontrolisati. Što je cena viša, to se više ima poverenja u dobar ishod dogadjaja. Ionako ovo za vas nije zabavno, imate šansu, da budete oduševljeni! Možda samo, kada sve ovo gledate. Tamo negde iz pozadine. Kao voajeri. Pa kažite onda, kad zaista imate priliku, da ovakve fenomene vidite, i osetite, kako se romantizam hrani lovom?

Većina muškaraca pravi se, da njih sve ovo uopšte ne interesuje. A žene kažu: ‘Samo ih gledajte, oni se stvarno vole!’ Znate li onu priču, kako su žene tovile muževe, za konkurs najdebljeg? Pobednika bi žene pojele, ali pre ceremonije, imao je pravo da izabere recept, po kojem će biti pripremljen za gozbu. Ovaj iz priče izabrao je, da bude pojeden sirov. I onda negde iz pozadine čuje se njen glas: ‘Mogu sebi da priuštim, da jedan dan u životu budem princeza? ‘ I onda njegov: ‘Pa naravno, da možeš!’

Dan venčanja je stvarno njen dan.
Ona organizuje, ona bira, ona definiše ceremoniju.
Dan venčanja je njeno remek-delo.
Na dan venčanja ona prelazi iz vlasništva oca u vlasništvo drugog muškarca.

A svirači sviraju dalje …
Otvori oči, tako se bolje čuje muzika i bolje se oseća tlo pod nogama…

Predstava ‘Igrale se delije’ odražava razmišljanja o mestu subjekta u grupi i društvu, ljudske odnose inferiornosti i superiornosti, krizu identiteta, želje i snove, ljubav i bol, strah pojedinaca, gubljenje reči, dominaciju vizuelnog u savremenom društvu, superiornost institucija, koje nas dele na one, koji gledaju i one, koji su gledani. O upornom čoveku, koji ne dopušta, da zbog okolnosti i drugih ljudi izgubi svoju suštinu …

Sirovi fizis i aktuelna sadašnjost prave uvek novu i originalnu priču. Svako ima svoje vrline, na kojima jaše, i mane, koje krije. Gde je granica između ličnosti pojedinca i njegove uloge u društvu? Da bi mogli izmeriti domet konstitucije društvene realnosti, u kojoj se nalazimo, treba je pogledati: kada, gde, kako i zašto igramo. Svi smo mi glumci, igrači u nekom ‘šou’, koji je više ili manje realan, i koji se kreće od jedne generacije do druge.

Igrale se delije.
Tamo i tada. I danas se igraju. Sutra možda i ne postoji.

Tekst: Andreja Kopač

Branko Potočan je rodjen 5. februara 1963. u Trbovlju (Slovenija). Tokom godina u osnovnoj školi, naučio je balske plesove i proveo osam godina plešući tradicionalne plesove. Tokom osamdesetih godina, osnovao je sopstvenu brejkdens grupu Gumiflex. Od mladosti je aktivan u sportu. Izmedju ostalog svoje znanje je usavršio na Fakultetu za sport u Ljubljani. Pre nego što je započeo profesionalnu karijeru, radio je u rudniku Hrastnik.
Tokom 1986, pridružio se Plesnom teatru Ljubljana.
Tokom 1990, postao je član belgijske grupe Ultima Vez, pod vodjstvom Wim Vandekeybus-a. U toku naredne dve i po godine plesao je sa njim.
U toku 1994, osnovao je drugu sopstvenu grupu, pod nazivom Fourklor. Sa svojim plesačima već je izveo petnaest izvodjenja i imao brojna gostovanja u zemlji i inostranstvu.
Grupa je dobila nagradu za metafizičko iskustvo u fizičkom teatru i za postizanje orginalne grupne energije na festivalu alternativnog i novog pozorišta INFANT 97, kao i specijalnu nagradu na medjunarodnom pozorišnom festivalu MESS 98 u Sarajevu. Tokom 1996, autor, Branko Potočan, dobio je nacionalnu nagradu u domenu umetničkog stvaranja, ‘Zlatna ptica’ za izvodjenje ‘Sanjam sećanje, ali se sećam da sanjam’. Tokom 2005, dobio je nagradu ‘Zlatna palica’ za režiju postavke dečijeg pokreta ‘Kekec’. Tokom 2007, dobio je nagradu –izabran za najboljeg izvodjača od strane publike, na slovenačkom plesnom festivalu ‘Moving cake’, za izvodjenje ‘Rusty trumpets’.
Branko je aktivan kao koreograf i savetnik za pokret u različitim institucionalnim pozorišnim produkcijama. Nekoliko godina je saradjivao sa pozorištem Slovensko mladinsko gledališče SMG, gde je postavio koreografije mnogih uspešnih pozorišnih izvodjenja.
Branko je direktor pozorišno produkcijske organizacije Vitkar zavod, koja deluje u domenu savremenog plesa i cirkusa, stvarajući različite projekte, organizujući razne radionice, otvarajući prostor za kreativnost i saradnju.
Branko je organizator godišnjeg medjunarodnog festivala savremenog pozorišta i plesa ‘Red Beats’, od 2003.

Branko je takodje član grupe Betontanc.