O DELU

    Roman Romana Garija svakako možemo označiti kao biser evropske književnosti. Dvostruki dobitnik Gonkurove nagrade, uvodi nas u život četrnaestogodišnjeg Muhameda, koji odrasta na margini francuskog društva, okružen prostitutkama, transvestitima, azilantima, emigrantima, svima onima koji čine predgrađe Pariza u drugoj polovini dvedesetog veka, dok je Francuska još uvek opterećena traumama iz rata u Alžiru.

O PISCU

     Romen Gari ( 1914-1980. ), rođen je kao Roman Kacev u Vilnusu, u tadašnjoj Rusiji, u porodici litvanskih Jevreja. Odrastao je i školovao se u Francuskoj i vodio izuzetan, bogat život, ispunjen različitim interesovanjima: tokom II Svetskog rata proslavio se kao pilot Francuskih oslobodilačkih snaga, kojima je komandovao general Šarl de Gol, a za svoje herojstvo odlikovan je, između ostalog, i Ordenom Legija časti; posvetio se, potom, diplomatskoj karijeri – pri francuskoj misiji u Ujedinjenim nacijama ( u Njujorku i Londonu ), te kao generalni konzul Republike u Los Anđelesu. Tokom rata promenio je ime, a 1945. godine objavio i prvi roman. Postao je jedan od najpopularnijih i najplodnijih francuskih pisaca, potpisujući preko 30 romana, eseja, memoara – što pod svojim imenom, što pod pseudonimom. On je jedini autor koji je dva puta dobio Gonkurovu nagradu ( ovo literarno priznanje pisci mogu da dobiju samo jedanput ) – najpre 1956. godine za KORENE RAJA  pod svojim imenom, potom za ŽIVOT JE PRED TOBOM – 1975. pod alijasom Emil Ažar ( ekranizovan iste godine )  . Dugo godina je identitet pravog pisca bio zagonetka u literarnim krugovima, čak se jedno vreme sin Garijevog rođaka, Pol Pavlovič predstavljao kao autor… Tek posthumno, u knjizi ŽIVOT I SMRT EMILA AŽARA priznao je istinu. Za Garija, doduše, nije bilo neobično da objavljuje pod pseudonimima – potpisivao se kao Šatan Bogat, Rene Devil, Fosko Sinibaldi, čak i pod svojim pravim imenom – Roman Kacev. Bavio se i filmom, kao reditelj i scenarista; bio je ko-autor scenarija za NAJDUŽI DAN, a pisao je i režirao film UBIJ!, u kome je glavnu ulogu igrala njegova druga žena, Džin Siberg.

O REDITELJU

     Veljko Mićunović, rođen je u Baru, diplomirao je pozorišnu režiju 2007. godine na Beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti u klasi prof. Egona Savina. Radio je kao asistent režije Jiržija Mencla i Paola Mađelija na predstavama VESELE ŽENE VINZORDSKE ( Narodno pozorište, Beograd ) i ITALIJANSKA NOĆ ( Jugoslovensko dramsko pozorište ). Debituje predstavom NE ŠETAJ SE GOLA ( Slavija teatar ), a potom slede režije predstava: U LOVU NA BUBAŠVABE ( Jugoslovensko dramsko pozoriste ), OTELO ( Grad teatar Budva- Zetski dom- festival MESS ) i REVIZOR ( Crnogorsko narodno pozorište ) sa kojima gostuje na nekoliko pozorišnih festivala kod nas i u inostranstvu.

REČ REDITELJA

     Teško je nemati dobro mišljenje o sebi, gotovo nemoguće. Uglavnom priznajemo samo svoje vrline. Gledamo se u ogledalu i osmehujemo. To nas hrani, ispunjava.
Kakva je ta slika u ogledalu zaista, šta mislite?
Danas, deceniju od početka XXI.veka jednako živimo sred nacionalizma, verskog fanatizma, antisemitizma, terorizma… Svet u kome živimo je ksenofobičan… A mi – kao da pristajemo na to da su oni koji odrastaju – kolateralna šteta izvitoperenog sistema vrednosti. Zvuči didaktički isprazno, ali zapravo sve što smo dužni na ovom svetu jeste da štitimo život, da ne prepoznajemo zlo kao nužno, da se suprotstavimo mržnji. Zato je ovo priča o odrastanju i dobroti kao jedinom izazovu života uprkos svemu. Ima nečega naivnog, čistog, ludog i važnog u toj mešavini koja kao da je nastala čas iz pera nadrealiste, čas iz pera egzistencijaliste.
“ Treba voleti. ”

REČ DRAMATURGA

     Muhamed je musliman, koga zovu Momo, jer se, kako veli, u Francuskoj “ Muhamed dugo izgovara “. Dok je bio trogodišnjak, majku prostitutku mu je, u nastupu ljubomore, ubio njegov otac, inače svodnik, zbog toga što je imala i po dvadeset mušterija dnevno. Očuvala ga je gospođa Roza, Jevrejka poljskog porekla, bivša zarobljenica nacističkih logora, koju je Nemcima prijavio njen muž, a posle rata prostitutka koja je nakon “ silaska “ sa ulice otvorila pansion za decu “ lakih žena nedostojnih materinstva “, kako je to ondašnje društvo definisalo. Muhameda je u tajne islama uveo ostareli prodavac tepiha Hamil, koji neretko pomeša Kuran i Igoove JADNIKE. Momo zna ponešto i o medicini, onoliko koliko je, na uistinu osoben način, upio od doktora Kaca, lekara dobrog srca koji na ivici legalnosti štiti pansion u kojem naš junak odrasta. Momo misli da su policajaci najjači ljudi na svetu, kao što je jedan bivši štićenik pansiona gospođe Roze, koji u njegovom sistemu vrednosti “ vredi za dva oca “. Momo veruje da je film sjajna stvar, jer u njemu život može da se vrati unazad, kako je to imao prilike da vidi u studiju za dubliranje, gde radi Nadin, koju doživljava kao ženu iz njemu nedostupnog sveta “ apsolutnog sklada “. I kako bi to Alberto Moravija kazao u RIMLJANKI – da svako zamišlja svoj raj tamo gde je drugom pakao – Momo proživljava detinjstvo ispunjeno neobičnim kontrastima koje “ filtrira “ kroz svoj dečački svet, što njegov proces odrastanja čini uzbudljivim scenskim potencijalom.
Tokom dramaturškog rada na adaptaciji romana – koju potpisuje Ksavije Žajar – bilo nam je izuzetno važno da osvetlimo emotivno-saznajni proces Muhamedovog sazrevanja kroz prizmu važne duhovne dimenzije koju “ otvara “ lik Hamila i onu naizgled sirovu, egzistencijalnu, na koju ukazuje odnos sa Nadin. Uvođenje ova dva lika, kojih kod Žajara nije bilo, po našem mišljenju daje ovoj verziji dramatizacije slojevitost dostojnu romana. Na ovaj način “ obrađena “ dramatizacija u prvi plan stavlja emotivnu ravan procesa odrastanja, a važan segment literarnog predloška jeste i niz otvorenih relevantnih društvenih pitanja, koja ne “ razuđuju “ glavni tok priče, već su, naprotiv, u funkciji njenog razvoja. Ti problemi su, na žalost, opstali do danas.
Činjenica da pitanja tolerancije, odnosno verskih, rasnih i drugih prava koje jednom rečju nazivamo ljudskim, u komadu prikazana iz perspektive od pre skoro pola veka, još uvek deluje aktuelno, na rečit način govori o mnogim zabludama na kojima gradimo pogled na današnji svet. No, to što je ovaj roman, u vremenu kada je nastao, delovao kao društveni skandal ili čak “ nepostojeće pitanje “, a što danas deluje kao nešto o čemu mnogo toga znamo i što, sa manje ili više uspeha, uspevamo da postavimo u fokus društvenog razvoja, govori u prilog brazdanja civilizacijskih tokova u koje vredi nešto i posaditi. Naravno, percepcija se u odnosu na problem menja, ali osećaj katarzičnosti ne jenjava.

     Vreme trajanja: 1h 15min