Kad su cvetale tikve
Beogradsko dramsko pozorište
Pisac: Dragoslav Mihailović
Režija: Boban Skerlić
Vreme trajanja: 2h20min
O DELU
„Evo, lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo, vodjeni silom kuda nećemo“
Danilov učenik, XIII-XIV vek (moto romana Dragoslava Mihailovića preuzet iz srpskih, srednjovekovnih spisa)
Drama „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića koliko god da je dvojako svedočanstvo povesnih socijalno-političkih previranja iz nedavne prošlosti, toliko je iznad svega upečatljiva, snažna i onespokojavajuća intimna priča o rastegljivosti granica ljudskosti i morala. Univerzalnu, gotovo arhetipsku, temu o prevazi osećaja potrebe za odbranom sopstvene časti i dostojanstva nad nametnutim, svepritiskajućim, ali opšte prihvaćenim društvenim normama i zakonima (koje itekako zavise od istorijskog trenutka i poretka), Mihailović postavlja u radikalno dramaturški defragmentisane i na prvi pogled lokalno-političke okvire (komunistička diktatura, Rezolucija Informbiroa, Goli otok), dajući tako „Tikvama“ vanvremensku notu. Koliko je krajem šezdesetih godina ova drama (kao i roman, uostalom) delovala jeretično u vaspostavljenoj hijararhiji u pokušaju otvaranja novih sloboda govora i mišljenja, te bila proglašena za „subverzivni“ akt u podrivanju postojećeg i uvreženog sistema, načinjala tabu teme golootočkih stradanja i surovo nasilnog uvodjenja uniformnosti i poslušnosti; toliko ona danas dotiče pre svega intimnom ispovešću glavnog aktera i svedoka minulog doba, Ljube Vrapčeta o sudbinskom tragizmu jednog vremena u kome pojedinac čvrstih moralnih postulata nikako nije mogao da opstane čistih ruku. Uostalom, sudbina junaka koji se od proste, pravedne duše pod pritiskom okolnosti/sistema pretvara u hladnokrvnog ubicu osvetnika, tema je koja se provlači od antičkih vremena, preko Šekspirovih dela, do današnjeg trenutka. Ono što je Mihailovićev pomak svakako je ostavljena mogućnost slobode izbora kazne: Ljubu Vrapčeta neće sustići ni gnev Bogova, ni ljudski zakoni. On odlazi u dobrovoljno izgnanstvo, lišen kontakta sa sopstvenim korenima i nasledjem, a njegova kazna je u užarenu nostalgiju pretočena griža savesti. Tako i baš zato on postaje “junak našeg doba”.
Maša Stokić
O PISCU
Dragoslav Mihailović rodjen je 1930. godine u Ćupriji. Diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik Filozofskog fakulteta u Beogradu i profesionalni je pisac. Kao devetnaestogodišnjak je uhapšen iz „političkih razloga“ i od 1950. do 1952. godine bio je u zatvorima u Ćupriji, Kragujevcu i Beogradu (Ada Ciganlija), kao i u logoru na Golom otoku. Rehabilitovan je 2006. godine.
Objavljena dela: „Frede, laku noć“ (pripovetke), 1967; „Kad su cvetale tikve“ (roman), 1968; „Petrijin venac“ (prozni ciklus), 1975; „Čizmaši“ (roman), 1983; „Uhvati zvezdu padalicu“ (pripovetke), 1983; „Uvodjenje u posao“ (drame), 1983; „Vijetnamci“ (scenario za igrani film), 1990: „Lov na stenice“ (1993; „Gori Morava“ (roman), 1994; „Goli otok I-III“ (dokumentarna publicistika), 1990-1995; „Odlomci o zlotvorima“ (proza), 1996; „Zlotvori“ (roman), 1997; „Kratka istorija satiranja“ (studija), 1999; „Jalova jesen“ (pripovetke), 2000; „Crveno i plavo“ (ogledi i članci), 2001; „Treće proleće“ (roman), 2002; „Vreme za povratak“ (besede), 2006; „Majstorsko pismo“ (besede i članci), 2007; „Preživljavanje“ (zbirka pripovedaka), 2010; „Skupljač“ (drama), 2011; “Goli otok IV-V” (dokumentarna publicistika), 2011-12.
Njegovi romani i pripovetke prevedeni su na: albanski, beloruski, bugarski, grčki, danski, engleski, litvanski, madjarski, makedonski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, francuski, češki, švedski, španski i portugalski. Redovan je član Srpske akademije nauka i umetnosti.