Falsifikator – BDP
Pisac – Goran Marković
Režija – Goran Marković
SCENOGRAF – Miodrag Tabački
KOSTIMOGRAF – Ljiljana Petrović
KOMPOZITOR – Zoran Simjanović
SCENSKI GOVOR – Dr. Ljiljana Mrkić Popović
SCENSKE BORBE – Aleksandar Tasković
MONTAŽA VIDEA – Ana Savić
SNIMATELJ ZVUKA – Zoran Uzelac
SPECIJALNI EFEKTI – Tomislav Magi
ASISTENT REDITELJA – Marko Misirača
ASISTENT KOSTIMOGRAFA – Tina Bukumirović
ORGANIZATOR – Srđan Obrenović
INSPICIJENT – Olivera Milosavljević
SUFLER – Dragana Anđelković
LICA
Anđelko – Tihomir Stanić
Mirjana – Danica Ristovski
Veselin – Miodrag Krivokapić
Miljenko – Daniel Sič
Ljubinko – Ljubomir Bandović
Kangrga – Slobodan Ćustić
Enes – Milan Čučilović
Drago – Ivan Tomić
Suljo – Savo Radović
Smajo – Dejan Matić Mata
Razvodnica – Nataša Marković
Jatak – Zoran Đorđević
Slobodan – Miloš Lazić
Jugoslav – Nikola Jovanović / Stojan Đorđević
O DELU
Ovaj komad nastao je kao plod saradnje sa Goethe- Institutom iz Beograda u okviru projekta “ Posle pada “ povodom dvadesetogodišnjice pada Berlinskog zida. Angažovano je sedamnaest dramskih autora širom Evrope da napišu dramska dela koja oslikavaju društvene promene u svojim zemljama, među kojima su bili Goran Marković i Beogradsko dramsko pozorište. Goran Marković napisao je i režirao delo koje govori o otvorenom pitanju postojanja države Jugoslavije kao o fantomu ili o nečemu što je zaista imalo smisao. Odgovor na ovo i mnoga pitanja koja se tiču države koju su mnogi smatrali domovinom gledaoci će pronaći kroz prizmu života glavnog junaka.
O PISCU / REDITELJU
Goran Marković, rođen je u Beogradu. Od 1965. do 1970. godine studira filmsku režiju u Pragu, Čehoslovačka. Posle završenih studija u periodu od 1970. do 1976. godine radi dokumentarne filmove, a od 1976. godine počinje da snima igrane filmove: SPECIJALNO VASPITANJE, NACIONALNA KLASA, MAJSTORI MAJSTORI, VARIOLA VERA, TAJVANSKA KANASTA, VEĆ VIĐENO, SABIRNI CENTAR, TITO I JA, URNEBESNA TRAGEDIJA, SRBIJA GODINE NULTE, KORDON, TURNEJA. Snimio je i srednje metražne dokumentarne filmove: POLUDELI LJUDI i NEVAŽNI JUNACI.
U pozorištu je režirao komade: PAZARNI DAN, A. Popović; BEOGRADSKA TRILOGIJA, B. Srbljanović; POMORANDŽINA KORA, M. Pelević; TERAPIJA, J. Cvetanović; PANDORINA KUTIJA, DELIRIJUM TREMENS, poslednja dva je i sam napisao kao i: TURNEJA; GOVORNA MANA; PAROVI; VILLA SACHINO.
Objavio je knjige: ČEŠKA ŠKOLA NE POSTOJI; TITO I JA; GODINA DANA; OSMA SEDNICA I DRUGE DRAME i MALE TAJNE.
Redovan je profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
O PROJEKTU
Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida Međunarodni pozorišni projekat “ After the Fall “ ( “ Posle pada “ ) osvetljava uticaj i dejstvo događaja iz 1989. godine na Nemačku i druge zemlje širom Evrope. Goethe- Institut-i u 15 evropskih zemalja angažovali su, u saradnji sa lokalnim pozorištima, sedamnaest dramskih autora da napišu komade, koji oslikavaju društvene promene u svojim zemljama.
Veoma nas raduje što smo u Beogradu dobili mogućnost da u ovom projektu ostvarimo saradnju sa Beogradskim dramskim pozorištem i Goranom Markovićem.
Zato želim da se od srca zahvalim Nebojši Bradiću, koji se, još u vreme kada je bio direktor Beogradskog dramskog pozorišta, zauzeo za ovu saradnju. Takođe se zahvaljujem i Maši Mihailović, koja je ovaj projekat sa svojim timom vodila sa velikim angažmanom, kao i Goranu Markoviću, koji svojim “ Falsifikatorom “ obogaćuje novim bojama inače monohromnu sliku moderne Srbije u inostranstvu. Sa svojim kolegama poput Andžeja Stasjuka ( Andrzej Stasiuk ) iz Poljske, Jurija Andruhoviča ( Jurij Andruchowytsch ) iz Ukraine, Dirka Laukea ( Dirk Laucke ), koji je 2007. u Nemačkoj proglašen za najboljeg mladog pozorišnog autora, kao i brojnim drugim kolegama iz Evrope, Goran Marković svojim komadom učestvuje u umetničkom dijalogu, koji bi političkim dijalozima u Evropi na kraju mogao da udahne dušu.
Jutta Gehrig,
direktorka
Goethe- Institut, Beograd
“ Posle pada “ je dvogodišnji, sveevropski projekat koji je pokrenuo 2007. godine Goethe- Institut, a isplaniran je u saradnji sa šest priznatih, nacionalnih teatarskih kuća – Beursschouwburg ( Belgija ), Théâtre National ( Belgija ), Staatsschauspiel Dresden ( Nemačka ), Kongelige Teater ( Danska ), Stary Teatr Krakow ( Poljska ), Östgötateatern ( Švedska ) sa idejom jačanja bilateralne, interkulturne saradnje u oblasti pozorišne umetnosti. “ Posle pada ” podrazumeva saradnju evropskih pozorišta na nastajanju novih dramskih tekstova i predstava, edukaciji teatarskih umetnika i teoretičara, promociji evropske multikulturalnosti. Goethe- Institut je pozvao pozorišta da u svojim zemljama odaberu pisca koji bi napisao dramu na temu” Posle pada ”, sa posebnim naglaskom na pitanja: kako evropski dramski pisci doživljavaju pad Berlinskog zida i kraj Hladnog rata, šta se promenilo i kako su se njihove zemlje – društvo, socijalni i državni sistem, uklopili u novi svetski poredak. Tema je potpuno prepuštena individualnoj interpretaciji, a reflektuje se kroz tri moguća tumačenja naslova: pad Čoveka, pad Zida ili kroz inspirativnost istoimenog komada Artura Milera. Može biti obrađena sa etičke, dramsko-istraživačke, političko-istorijske ili socijalno preispitujuće tačke gledišta.
Projekat je započeo u septembru 2008. angažovanjem dramskih pisaca, nastavlja se tokom proleća 2009. produkcijom predstava, a odabrani projekti biće pozvani u Nemačku u jesen 2009. čime će se naglasiti potreba evropske dimenzije poduhvata, uspostavljanju komunikacija, a sve u vezi sa proslavom pada Berlinskog zida, naredne godine.
Beogradsko dramsko pozorište prepoznalo je značaj ovog poduhvata, koji je od izuzetne važnosti za uspostavljanje veza i saradnje sa evropskom teatarskom mrežom, međunarodnim fondovima i predstavljanje srpskog pozorišta u Evropi; i odabralo jednog od naših najeminentnijih stvaralaca – Gorana Markovića, da se pozabavi temom, koja mu je, na osnovu njegovog dosadašnjeg dramskog, literarnog i filmskog opusa, bliska i inspirativna.
Maša Stokić, dramaturg
REČ PISCA / REDITELJA
Već duže, zapravo od početka raspada Jugoslavije, pitam se: Da li je ta zemlja uopšte postojala? Iako je većina od nas rođena u državi koja je nosila to ime, mnogi je smatrali domovinom, voleli je, ostaje otvoreno pitanje da li se radilo o fantomu, prividu ili nečem što je zaista imalo smisao, razlog postojanja.
“ Falsifikator “, naravno, ne nudi eksplicitni odgovor na to pitanje. Ali ovaj komad bi možda u nama mogao da pokrene niz uspomena, izbledelih sećanja na žar koji smo u sebi nosili, na vreme velikih iluzija i lažnih nada. Na doba koje je, danas to znamo, bilo ispunjeno fatamorganama i izmišljenim vrednostima; ali, u isto vreme, satkano od mnogo ljubavi za one koji su nas, kao nekakvi iluzionisti, hipnotisane vodili kroz taj nepostojeći raj. Samo najpametniji i najupućeniji su već onda znali o čemu je reč. Mi, ostali, živeli smo utamničeni između zidova koje je podigla naša naivnost i slepa vera u ljudsku dobrotu.
Tu i počinje priča o dobrim namerama kojima je, to je poznato, popločan put do pakla. Šta je bolje: biti bez iluzija i skapati zbog ljudske pokvarenosti ili nevideti ništa i živeti u svetu koji, zapravo, ne postoji? Biti svestan i nesrećan, ili beslovestan i presrećan. Ne znam. Pogledajte “ Falsifikatora “ pa mi vi recite.
