RATNA KUHINJA – Atelje 212
Stevan Koprivica
Režija: MILAN KARADŽIĆ
Scenograf: Darko Nedeljković
Kostimograf: Dragica Laušević
Kompozitor: Zoran Erić
Lektor: Radovan Knežević
Organizator: Bojana Kosić
IGRAJU:
Tomislav Džeko: DRAGAN BJELOGRLIĆ
Neđa Mileusnić: MILUTIN KARADŽIĆ
Danijela Rašić: SOFIJA JURIČAN
Major Đengić: JAKOV JEVTOVIĆ
Bojnik Šegota: IVAN JEVTOVIĆ
Miško: NIKOLA JOVANOVIĆ
Jasenko: IVAN ZEKIĆ
ČIM SE NASMEJEŠ RATU – POBEDIO SI GA!
U novoj crnoj komediji, u kuhinji jednog hotela sprema se i zakuvava veoma uzbudljiva pozorišna priča…
Inspicijent: Emilija Rafajlović
Sufler: Marina Vujević
Postavka svetla: Radomir Stamenković
Postavka tona: Dragan Stevanović
Fotografije: Dušan Đorđević
Vajarsko – kaširerski radovi: Nenad Gajić
Scenski masker: Dubravka Bušatlija
Specijalni efekti: Danilo Dudić
Radionice Ateljea 212: Andreja Petrović, Radiša Đurić i Milan Cvetković
Premijera: 4. decembar 2010.
Stevan Koprivica: SMEH JE NAJBOLJA ODBRANA
Vukica STRUGAR, Večernje Novosti, 30. novembar 2010. 20:46
Naš dramski pisac uoči premijere ”Ratne kuhinje”, o bolnim temama i smehu kao katarzi
RATNA kuhinja, već raubovana metafora za razna mešetarenja – doslovno je mesto dešavanja komada Stevana Koprivice, koji ćemo premijerno gledati početkom decembra na sceni Ateljea 212, u režiji Milana Karadžića. Pisac je dramu odredio kao “trilersku crnu komediju”, a krajnji žanrovski ishod, kako kaže, prepustio je reditelju i publici…
Bilo kako bilo, autor poručuje – čim se nasmeješ ratu, pobedio si ga! Da li će iz njega, ipak, izaći kao pobednici, na sceni će pokazati Dragan Bjelogrlić, Milutin Karadžić, Sofija Juričan, Ivan i Jakov Jevtović, Nikola Jovanović i Ivan Zekić.
– Namera nam nije bila da ustanovljavamo krivce i žrtve nego da pokažemo kako se i u zverskim vremenima može biti čovek, makar se zbog toga plaćala velika cena – objašnjava Koprivica. – Smeh, pak, donekle katarzira bol, mada se njim ne isključuje tragičan ishod.
* Radnja se odvija na dubrovačkom ratištu?
– Da, i to u jednoj podzemnoj kuhinji elitnog hotela, gde se, sticajem okolnosti, zatiču rezervni podoficir JNA i pripadnik “zengi”, sa istim zadatkom: da prehrane vojske koje se iznad njihovih glava smenjuju. S njima je i silom zatečena novinarka strane agencije. To troje su stožeri komada, oko kojih se plete cela priča.
UKIDANJE ČASTI
– RIJALITI programi postali su paradigma dokle čovek može da potone. Strašno je što se promenila percepcija publike, ona uživa u niskosti. Istina je da film i pozorište funkcionišu na “voajerskim” potrebama, ali se postavlja pitanje moralnog nivoa i onoga što je zadatak u prikazivanju. “Rijaliti” nikada nije bio predmet umetnosti. Naprotiv, ubija je. Pred tom pojavom nemoćni su i pisci i mediji.
* Kao i pred odsustvom stida, u svakom pogledu?
– Čini mi se da je to čak koncept, projektovani zadatak kojim se ukida čast, dostojanstvo, svaki sram. Čovek je degradiran u svim kategorijama.
* Znači li to da smo sa ove distance spremni da sa humorom posmatramo ratna zbivanja?
– Presedan je, pa i drskost, da se o neuralgičnim i bolnim događajima govori na taj način i pokuša katarzično da se prebrodi. Ovo jeste komad detanta i pomirenja. Oba junaka su ljudi slični nama – ni heroji, ni razbojnici. Došli su sa bagažem političkih i nacionalističkih manipulacija, a onda su dovedeni u situaciju da se bore za opstanak. Moja i Karadžićeva namera je da se, izjednačavajući na tragičkom nivou, pokaže da smo pre svega ljudi, pa tek onda Srbi ili Hrvati.
* A u zlu se moramo i nasmejati?
– Smeh je najjači stav prema životu: prema sebi, drugima, sudbini. Kad više nemaš izbora, ostaje ti smeh. On te “oljudi”, uostalom, samo se čovek smeje. Smeh je i subverzivan. Zato vojska i crkva ne podnose smeh. Jer, degradira dogme, hijerarhiju, pa i smrt. Nasmejati se smrti najveći je dokaz ljudske superiornosti.
* Melodrama se pokazala kao vaš omiljeni žanr, ima li i u “Ratnoj kuhinji” tih elemenata?
– Ona je kraljica žanrova jer u sebi sadrži sve ostale. Pogrešno ju je vezivati samo za ljubavne sadržaje, mnogi svetski komadi mogu stati u taj žanr. Šta je “Romeo i Julija” nego melodrama?! Pogotovo doba u kome živimo briše granice među žanrovima. Čvrste podele pripadaju arhaičnim vremenima, mada mislim za sebe da sam arhaičan pisac. Držim i do forme i do značenja.
* A u našoj svakodnevici je sve manje i jednog i drugog?
– Sad je trend poništavanja forme. Uostalom, postdramski teatar znači dekonstrukciju forme. Ali po pozorište to nisu nimalo dobri ishodi. Odsustvo forme podrazumeva proizvoljnost, a teatar ne trpi proizvoljnost. Inače, ovo je vreme bez etike. Kao kategorija ljudskosti i pravilo ponašanja, etika je uništena početkom 21. veka.
PUT KA BEZNAĐU
* IMA li granice u sveopštoj degradaciji čoveka našeg doba?
– Ne postoji više nikakva matrica, kodeks, način ponašanja. Komunistička ideologija uništena je devedesetih, a neoliberalni koncept sveta se “ne prima”. Ne možemo reći ni da je reč o anarhiji, jer i anarhija ima svoja pravila. Pre će biti da je u pitanju haos u kome svi mogu sve, put ka beznađu i urušavanju svega ljudskog.
* Znači li to da ste zatvorili vaš mediteranski krug, iz koga su nastale predstave poput “Novele od ljubavi”, “Betule u Malu valu”, “Bokeškog D-mola”, “Tre sorele”?
– Relativno kasno sam se setio mog Mediterana. Doduše, i kad se ne bavim njim, on je deo moje poetike. Zato i “Noć” pripada tom krugu iako je bazirana na današnjem trenutku. U Crnoj Gori sam radio u Tivtu, Podgorici i Nikšiću, tek sada u Herceg Novom. Može se reći da sam tako ispunio svoj zavičajni dug…
