PAZARNI DAN – Atelje 212
Aleksandar Popović
Scenski belezi za jedan davnašnji san, tri puta na dan
Režija: EGON SAVIN
Scenograf: MARIJA KALABIĆ
Kostimograf: MAJA MIRKOVIĆ
Kompozitor: ZORAN HRISTIĆ
Dramaturg: DANKA SEKULOVIĆ
Lektor: dr LJILJANA MRKIĆ POPOVIĆ
Asistent reditelja: ANA POPOVIĆ
Asistent kostimografa: SANJA AĆIMOVIĆ
Stručni saradnik: ANĐELIKA SIMIĆ
Organizator: MILENA LAZOVIĆ
IGRAJU:
POTPUKOVNIK SVETOZAR – BRANIMIR BRSTINA
GAZDA BOGOLJUB – LJUBOMIR BANDOVIĆ
MIRIĆIJA, grudobolna – MILICA MIHAJLOVIĆ
JELKA kaćiperka – JELENA PETROVIĆ
DARINKA ŠANČINKA – ANITA MANČIĆ
PUNIŠA PUŠA RSAVAC – GORDAN KIČIĆ
MARINKO šegra – NIKOLA JOVANOVIĆ
ŽARKIĆ dupedavac – NEBOJŠA ILIĆ
POTPORUČNIK ANDRIJAŠEVIĆ – NOVAK SIMIĆ
DAMA – MARIJANA DUGALIĆ
ŽANDARI I OFICIRI – JAKOV JEVTOVIĆ, MARKO GIZDAVIĆ, BOJAN HLIŠĆ, NOVAK SIMIĆ, NEMANJA VANOVIĆ, MARKO VETIĆ
Premijera: 18. maj 2010.
“PREDSTAVA KOJA SE MORA VIDETI.”
City magazine
U društvu prepunom umišljenih i proračunatih političara i ideologa, koji svom narodu prodaju maglu i bezdušno i u bescenje ga iznose na Pazar, siroti i sasvim na margini društva, svi oni koje život nije pomilovao, se strasno, po cenu svake patnje, pa i života, zalažu za maglovite, političke ideje za jednokratnu upotrebu o srećnom društvu i srećnim ljudima.
Premijerom predstave PAZARNI DAN otvoren je prvi festival MUCIJEVI DANI u Beogradu, 18. maja 2010. godine!
„Pazarni dan, najsažetije, krvavo, duhovito i upečatljivo, priča jednu od priča iz „istorijskog vagona treće klase“ o malim ljudima gladnim vlasti i novca.”
Egon Savin
Prvu nagradu za glumca večeri na MUCIJEVI M DANIMA 2010 – Srebrnjak sa likom Ljubomira Mucija Draškića dobio je BRANIMIR BRSTINA za ulogu Potpukovnika Svetozara u predstavi PAZARNI DAN.
KRITIKA:
NI PO BABU, NI PO STRIČEVIMA
Na okupu su oni koje nije jednostavno sabrati na jedno mesto. Naš svet, stari i novi, naš mrak i omraza, davni i novopečeni. Dan kada se kupuje, prodaje, trampi, utrpava, pregovara, navodi, zavodi, ogovara, ugovara, politizira. Od Nušića, ali i pre bojim se, voditi politiku u nas znači raditi nešto ispod žita, manipulisati, govoriti o izborima, vlasti i kako je se dočepati.
Znam na kakvom je kratkom odstojanju od protagonista svojih tužnih, gorko-veselih, suludih, infantilnih farsi živeo Aleksandar Popović. Znao je njihov način, jezik, žargon, njihovu dušicu i životiće, njihove prve i zadnje misli, njihove grehove i nevaljalstva, koja su, tako velika i prazna kao u predstavi Ateljea 212 „Pazarni dan” u režiji Egona Savina, jer su u bezličnoj svakodnevici „golim okom” jedva vidljiva. Savinova predstava ima u vidu upravo ukorenjenost, sraslost sa mržnjom koja ovde, kroz vreme progovara, glasno i bez „olakšavnih okolnosti”. Mali čovek, ničeg reprezentativnog u njemu, siromaška sredina, beda bedina na koju god stranu da pogledaš, ničeg dovoljno, ničeg umnog, ni lepog, i upravo otud u ovim zatravljenim bićima nabujali, zgusnuti porok, mrak, gadost, primitivizam, surovost. Iz širom otvorene prividno idilične duše, iz kraljevskih, četničkih, komunističkih fundusa kulja dugo taložena gadost koju Egon Savin bezrezervno, nemilosrdno isteruje na čistinu. Ispod mire sto đavola vire, kaže narod. Pa kad vire neka se i pokažu, kroz farsu, parodiju, tragikomediju čije tonove uverljivo izražava violina, violončelo i harmonika, muzika Zorana Hristića. Tužno da tužnije ne može biti: presudno, smešno, gorko, neshvatljivo, o Bože kakvi smo u potaji, i kada nam mrak padne na oči!
Dušan Kovačević duguje Nušiću, Nušić Gogolju. „Pazarni dan” Egon Savin režira kao da je Popović čitao „Maratonce” i „Radovana Trećeg”. Uveličati, otelotvoriti potajno, pritvornu patrijarhalnu idiličnost, ali ne preko granica koje bi u protagonistima komedije potkopale svojstva individualizovanih ljudskih bića, preoblikujući ih u groteskna obličja, čime bi ih, na neki način, lišio lične krivice i odgovornosti. Ili bi ovu svoju kritiku života kao mržnje i prostakluka, odviše uopštio.
Kakvi su takvi su, drastični, brutalni, naše gore su list, našeg zla početak. Ovde je reč o nečem što u nama traje, u potaji živi i razrasta se, o mrakom zaostalog palanačkog bića, socijalno, politički, seksualno terorisanog, osujećenog, uskraćenog.
Znamo tu scenu, binu zapravo, prostor i život oivičen novinama, parolama, pozivima, proklamacijama (scenograf Marija Kalabić). Poznate su nam prozivke i zamke lukavog politikantskog uma: Sad ili nikad; Red, život, ili nered smrt Srbije; Kucnuo je čas! Gotovo da vekove provodimo na ovim siromaškim scenama istorije i politikantstva, među tipovima čije kostime, govorancije i lukavljenja, rečju „glumu”, u prste znamo. Otuda cinizam, gorčina i žestina sa kojom ova predstava nasrće na nataložene iluzije i poluistine o malom čoveku. Od naive do gadosti, dvoličnosti, zverolikosti. Ruženje ružnog.
Potpukovnik Svetozar (Branimir Brstina) sa lakoćom i komikom Lija de Finija otvara mrak politike, samožive, prljave seljačko-vojničke duše. Gazda Bogoljub Ljubomira Bandovića sav iz krvi i mesišta i filozofijice koju Popović sažima u narodu: u se, na se, poda se! Podlaštvo, zamračenost do nepodnošljivog. Bol boluje raspamećena Mirčija Milice Mihajlović. Majka, ili muka u životu u kome se za Boga, ni za ljubav ne zna. Darinka Anite Mančić, od svega pomalo, uverljivo, bogato, i dobra i lukava, i naša i njihova, i čestita i kvarna žena koja bi to i da bude, ali propada u svetu bez ljubavi. Komunjara kominternovske provenijencije, sa neizbežnim sakoom preko ramena prebačenim, prepoznatljivi ideološki dvoličnjak Puša Rsavac (Gordan Kičić). Mladi, zavedeni, rastureni i razvaljeni skupo plaćaju svoje iluzije u svetu bez iluzija: Jelka Jelene Petrović, i Marinko Nikole Jovanovića. Tragikomični Žarkić Nebojša Ilić. Kostimograf Maja Mirković.
Žestoko, istinoljubivo, da se smeješ, zgražaš, vrištiš od muke!
