BOG MASAKRA – Atelje 212
Jasmina Reza
Režija: ALISA STOJANOVIĆ
Prevodilac: ANITA ĐURIĆ
Scenograf: DARKO NEDELJKOVIĆ
Kostimograf: SLAVNA MARTINOVIĆ
Kompozitor: IVAN BRKLJAČIĆ
LICA:
VERONIK ULIJE – DUŠANKA STOJANOVIĆ
MIŠEL ULIJE – TIHOMIR STANIĆ
ANET REJ – JELENA ÐOKIĆ
ALEN REJ – SVETOZAR CVETKOVIĆ
Nagrada Toni za najbolji dramski komad 2009. godine!
“Ako želite da uživo vidite kakav vam je život – onda je ovo pravi izbor.”
Ivan Jovanović, City magazin
U komediji BOG MASAKRA dva bračna para, inače tolerantni i civilizovani Evropljani, pokušavaju da reše konflikt koji je nastao zbog fizičkog obračuna njihovih jedanaestogodišnjih sinova, koji su jedan drugome izbili zube tokom tuče u parku! Nakon popodneva provedenog u razotkrivanju porodičnih tajni, najvažnije otkriće biće da iver zaista ne pada daleko od klade, jer i roditelji, kad sve drugo propadne, imaju tendenciju da probleme rešavaju šakama, pa tako situacija skreće u potpuno neočekivanom i ekstremno neprijatnom smeru… BOG MASAKRA pokazuje da se u osnovi lepo sređenih društava nalaze agresivnost, dvoličnost i totalno odsustvo ljudskosti. Red, zakoni, ljudska prava, pacifizam, demokratija i druge vrednosti za koje se likovi nominalno zalažu, samo su etikete, prazne forme, ljušture ispumpanog značenja.
KRITIKA:
VARVARSTVO I CIVILIZACIJA
Scena iz predstave „Bog masakra” „Bog masakra” Jasmine Reze je njen najnoviji tekst (2006), kamerna drama sa elementima tvrdo apsurdne komičnosti. Radnja se odvija između dva bračna para, Rej i Ulije, koji su se prvi put našli u stanu Ulijeovih, da bi rešili konflikt nastao iz fizičkog nasrtaja sina Rejovih na sina Ulijeovih. Ova svakodnevna, negde i banalna, situacija, inicira preispitivanje problema malograđanstva, snobizma, hipokrizije, nasilja u savremenim zapadnim društvima. Reza masakrira iluzije o demokratiji i civilizovanosti, sugerišući da se u osnovi lepo sređenih zapadnih društava nalaze agresivnost, dvoličnost, totalno odsustvo ljudskosti. Ovaj komad ima izvesne tematske, ali i stilske, analogije sa dramama Harolda Pintera, Edvarda Bonda, Sema Šeparda, pa je u tom pogledu bliži anglosaksonskoj dramskoj tradiciji, nego francuskoj, kojoj formalno pripada.
Predstava rediteljke Alise Stojanović ostvarena je tačno, slojevito, stilizovanominimalistički, nenametljivo, a gusto metaforički. Svetozar Cvetković igra Alena Reja, egocentričnog, kapricioznog i prilično arogantnog advokata, sasvim fokusiranog na posao, a drsko nezainteresovanog za svoju porodicu. Jelena Đokić nastupa u ulozi njegove supruge Anet, savetnice u gradskoj upravi, duboko usamljene i nezadovoljne bračnim životom. Na površini je krajnje ljubazna, staložena i fina, što je maska koja prikriva njenu korenitu frustriranost. Sigurna manifestacija tog zadržanog nemira je njeno stalno povraćanje, konkretan i simbolički pokazatelj glomazne potištenosti i zgađenosti nad takvim životom.
Tihomir Stanić igra Mišela Ulijea, opuštenijeg i manje uštogljenog od Alena. No, ispod te prividne fleksibilnosti krije se, takođe, strašna otuđenost i surovost (motiv uklanjanja hrčka njegove ćerke). Dušanka Stojanović, koja nastupa u ulozi Veronik Ulije, „guta” ostale glumce, superiornošću svoje igre. Ona stvara lik pisca složeno teatralno, vrlo precizno i jasno ističe pretencioznost, gordost i grozan snobizam lika. Njenu igru karakteriše zadivljujuća sigurnost i neposrednost, koji su apartan izvor stalnog humora, zbog spoja te efektne lakoće glume i oštrog, ciničnog razobličavanja jedne malograđanske nadmenosti, koja esencijalno definiše lik.
Izgled scene, koja predstavlja dom Ulijeovih, funkcionalno prikazuje uznemirujuću dvoličnost njihovih života – spolja je sve sređeno, rafinirano i elegantno, dok je, u svojoj srži, sasvim beživotno, dehumanizovano (scenograf Darko Nedeljković). Kratak muzički lajtmotiv, koji se emituje u više navrata, kao komentar na razvoj situacija, takođe bitno podvlači apsurd, produbljujući utisak o toj tragičnoj promašenosti njihovih života (kompozitor Ivan Brkljačić).
Predstava „Bog masakra” Alise Stojanović je dobra anatomija ljudske agresivnosti i destruktivnosti. Ona, bez zadrške, raskrinkava ružnu malograđanštinu i varvarstvo, upakovane u fine fasade civilizacije, ispod kojih se sve raspada i odvratno truli. Red, zakoni, ljudska prava, pacifizam, demokratija i druge vrednosti za koje se likovi nominalno zalažu, samo su etikete, prazne forme, ljušture ispumpanog značenja. Postepeno se gule neistine, sloj po sloj, da bi se najzad, sasvim, ukazalo ogoljeno naličje ljudskog bića.
