Nedelja: juče, danas, sutra – Beogradsko dramsko pozorište

Nedelja: juče, danas, sutra - Beogradsko dramsko pozorište, Tiket Klub
Nedelja: juče, danas, sutra - Beogradsko dramsko pozorište, Tiket Klub
Nedelja: juče, danas, sutra - Beogradsko dramsko pozorište, Tiket Klub
Nedelja: juče, danas, sutra – Beogradsko dramsko pozorište

Nedelja: juče, danas, sutra

Beogradsko dramsko pozorište

Produkcija: Beogradsko dramsko pozorište
Autor: Ognjen Obradović
Režija: Milan Nešković

Igraju: Dejan Matić Mata (Devla), Milan Čučilović (Es), Jelisaveta Orašanin (Kurva), Sandra Bugarski (Profesorka), Milorad Damjanović (Goksa)

 RIJEČ PISCA

 Osnovna značenjska referenca komada „Nedelja: juče, danas, sutra“ je Beketova drama „Čekajući Godoa“. Osim što je u metafizičkom smislu svijet izgubio oslonac, društvo u kome su se tinejdžeri Devla i Es našli, djeluje podjednako apsurdno i neutješno. Oni su junaci tragičke farse, a dijagnozu za njihovo ponašanje pronalazimo u realističnije ocrtanim Profesorki, Kurvi i Goksi, likovima kroz koje se prelamaju aktuelna društvena pitanja. Osim što slika društvo u kome su se našli, komad pokušava da postavi i pitanje lične odgovornosti dvojice glavnih junaka: jesu li Devla i Es samo žrtve ili su ujedno i krivci? Iako su ovakav svijet zatekli, da li je Goksa napravio njih ili su i oni napravili njega?
Osim u metafizičkom smislu, naši životi apsurdni su i na daleko konkretnijem, društvenom planu. Kriminalci postaju heroji, škola je nužno zlo − kako za žrtve-učenike, tako i i za mučitelje-profesore. Porodične patologije postale su pleonazam. Problemi su tu da se žive, a ne da se rješavaju.
Jesu li životi koje živimo ipak naši? Jesmo li samo žrtve ili smo ujedno i krivci? Živimo li samo posljedice tuđih odluka? Ili smo i mi odlučili?
A da toga nismo ni svjesni.

 

RIJEČ REDITELJA

 Danas, kada je vrijeme postalo jedina moneta, dragocjeno je i teško sukobiti se sa protokom vremena. Vrijeme nije nešto što dobijamo tokom života zahvaljujući svom trudu, odricanju, uspješnosti, novcu… Naprotiv, vrijeme preostaje.
Ovo je priča o ljudima koji čekajući očekuju da im se dogodi nešto. Kao što reče Ivo Andrić (koji i dalje mnogo bolje od mene zna šta želim da kažem): „Između bojazni da će se nešto desiti i nade da možda ipak neće, ima više prostora nego što se misli. Na tom uskom, tvrdom, golom i mračnom prostoru provode mnogi od nas svoj vijek.“
Ovo je predstava o tome.