POČECI
Te, 1868. godine, kada je osnovano Narodno pozorište u Beogradu, Srbija je jedva imala nešto preko milion i dve stotine hiljada stanovnika. Celokupna srpska prosveta je raspolagala sa 423 učitelja muških i 54 „učiteljke“ ženskih osnovnih škola. Beograd je tek prešao cifru od 25.000 žitelja koji su stanovali u 3.444 kuće. Na jednog činovnika dolazilo 68 stanovnika, na jednog nastavnika 262, na jednog lekara 442, a na jednog advokata 1481 stanovnik. Šezdesetih godina XIX veka Beograd je jedno veliko selo na pola puta od otomanske ka evropskoj civilizaciji.
U njemu žive trgovci, zanatlije, činovnici, vojnici, seljaci, nadničari i besposličari. Kuće, zanati, moda – prilagođavaju se sve više zapadnjačkim ukusima; „gefrorenes“ i šampanj se javljaju pored boze, alve i sudžuka; na balovima se igraju kola i polke. Ulice su uske, krivudave, nečiste i neosvetljene; četrdeset beogradskih ćorsokaka služi za bacanje otpadaka; u njemu nema kanalizacije i vlada oskudica u pijaćoj vodi.
Međutim, žeđ za prosvetom, kulturom i naukom u oslobođenoj zemlji bukti zajedno sa željom da se dovrši delo narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Tako je Beograd, koji je tek zakoračio na put svoga razvoja, imao 1968. godine Veliku školu sa tri fakulteta – jednu punu i jednu nepotpunu gimnaziju, Realku, Višu žensku školu, Srpsko učeno društvo, Narodnu biblioteku, Narodni muzej, Narodnu čitaonicu, Prvo pevačko društvo, Državnu štampariju, a Srbija ima 44 pitomaca na studijama u inostranstvu, kojima će biti namenjena uloga intelektualnog vođstva po povratku u zemlju…
Posle više pokušaja, koji datiraju još od 1842, da se u Beogradu osnuje stalno profesionalno pozorište, a koji su iz različitih razloga bili kratkog daha ali su nedvosmisleno pokazali da ovoj zemlji i njenoj prestonici teatar treba – 1868. je osnovano Narodno pozorište u Beogradu. Prva predstava, „Đurađ Branković“ Karolja Obernjaka, održana je (po novom kalendaru) 22. novembra 1868. u gostionici „Kod engleske kraljice“, koja je sledećih godinu dana bila privremeni dom našeg Pozorišta.
Pokušaje osnivanja stalnog teatra pratili su i pokušaji da se ovoj instituciji obezbedi i adekvatno zdanje: predstave su igrane u magacinu Carinarnice (Teatar na Đumruku), u salama hotela (Teatar „Kod jelena“), u Kneževoj pivari, u kafanama („Kod Krune“ i „Kod engleske kraljice“). Prvi ozbiljniji pokušaj podizanja namenske teatarske zgrade bio je iniciran od strane Odbora „Ljubitelji narodne prosvete“ i Pozorišnog odbora koji su organizovali sakupljanje dobrovoljnih priloga. Vlada Kneževine Srbije je dala 2.000 dukata i poklonila zemljište na Zelenom vencu od 228 kvadratnih metara, sam knez Aleksandar Karađorđević priložio je 1.000 dukata i 80 kubnih hvati kamena, Miša Anastasijević je dao 500 dukata… Po postojala su tri plana: arhitekte Jana Nevole – Čeha, arhitekte Josifa Kasana – Italijana i treći, tada poznatog preduzimača Štajnlehnera. Podizanje zgrade skromnog izgleda na Zelenom vencu počelo je 11. septembra 1852. godine, prema Kasanovom planu, a dozvolu da izvodi građevinske radove dobio je Štajnlehner. Ovaj pokušaj osujetilo je pre svega nepogodno, podvodno zemljište, ali i nedostatak novca. Na istoj lokaciji je tri godine kasnije, uz kredit od 10.000 dukata koji je odobrila Vlada (s tim da se u zgradu smeste i muzej i biblioteka), načinjen pokušaj da se zemljište ojača drvenim šipovima, ali bez uspeha.