„BALADA O MESECU LUTALICI “ i „SOBAREVA METLA“
MADLENIANUM
U OKVIRU 9. BEOGRADSKOG FESTIVALA IGRE
PREMIJERA DVA SRPSKA BALETA
U KOPRODUKCIJI
OPERE I TEATRA MADLENIANUM I MUZIKOLOŠKOG DRUŠTVA SRBIJE
„BALADA O MESECU LUTALICI “ Dušana Radića
„SOBAREVA METLA“ Miloja Milojevića
Premijera 10.04.2012.
Mala scena Madlenianuma 20.00 časova
Aleksandar Saša Ilić, koreograf i reditelj
Snežana Arnautović, scenograf i kostimograf
Ivana Kozomara, asistent koreografa
Izvođači: Ivana Kozomara, Igor Pastor, Olga Olćan, Ana Ivančević, Rauscher Balint,
Igor Vološin, Miloš Marijan, Anja Nikolić
Balada o mesecu-lutalici, burleskna ljubavna igra u tri slike (balet) –
opus 5, premijera: Narodno pozorište, 19.H 1960.
Sa nepunih trideset godina (1957), Dušan Radić (1929-2010) započeo je rad na svom prvom baletu, burlesknoj ljubavnoj igri u tri slike – Balada o mesecu-lutalici. Već svojim podnaslovom delo ukazuje na osobenu izmeštenost iz polja klasičnog baleta i potvrđuje već osvojene pozicije svog autora kao kompozitora sklonog razlitičim vidovima subverzija, ili najpre neprestanom preispitivanju kanonskih vrednosti visoke umetnosti. Svakako podstaknut iskustvom pariske specijalizacije kod Darijusa Mijoa, kompozitora čiji su scenski eksperimenti sinonim za hedonističke pariske dvadesete godine 20. veka, Radić se odvažno upušta u sličnu žanrovsku kombinaciju u svom baletu (balet sa recitatorom) sa jedne, kao i raznolika ukrštanja simuliranih elemenata popularnih muzičkih žanrova (u rasponu od srpskog kola, preko starogradske, kako je on naziva ”kafanske”, muzike do džeza) sa medijskom i žanrovskom ”infrastrukturom” klasičnog baleta, sa druge strane. Delo ipak, u svakom pogledu, zahvaljujući i činjenici da je zasnovano na istoimenoj poemi Bore Ćosića, svedoči o atmosferi ”otvaranja” karakterističnoj za Jugoslaviju poznih pedesetih, koju obeležava prodor popularne kulture i sa njim promena životnih navika i vrednosti, no i atmosferi koja podrazumeva kako individualnu angažovanost umetnika, tako i njihovu zaniteresovanost za pitanja otuđenosti i probleme savremenog života uopšte. Našavši se, kao slobodni umetnik, u tako osobenom “tržišnom” okruženju, Radić komponuje Baladu. Povodom toga kompozitor kaže:
”Kada su se adolescentna uzbuđenja stišala, kada su razrogačene oči počele trezvenije da gledaju, svet se menjao u burlesku; maštom sam prikrivao preozbiljne stvari. Iskustvo je donosilo pouku da igru treba nastaviti mnogo ležernije i da nezgode ne treba bukvalno shvatiti. Okrenuo sam se pozorištu. Počeo sam da pišem balet, pa operu, sve s namerom da lako prihvatljivom muzikom pružim samo podsticaje slušaocima, gledaocima, podsticaje samostalnog rešavanja životnih zagonetki.” (Radić, Spisak kompozicija i komentari).
„SOBAREVA METLA“ Miloja Milojevića
Baletska groteska Sobareva metla / Le balai du valet Miloja Milojevića (1884–1946) premijerno je izvedena u okviru bala „1002. noć“, održanog u prostorijama hotela Kasina, 16. februara 1923. Ceo spektakl bio je prvi u nizu tematskih balova organizovanih povodom prikupljanja sredstava za izgradnju Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić, a uz Milojevićev balet obuhvatao je izložbu, kostimirani bal i varijetetski program. U tom multiartističkom projektu učestvovali su brojni likovni umetnici, književnici, muzičari, igrači i glumci različitih generacija i estetskih nazora, okupljeni u zajedničkom buntu protiv umetničkih kanona i konvencionalnih podela na „klasične“ i „popularne“ vrednosti kulture i života. Njihova subverzivnost bila je bliska delovanju pariskih avangardnih umetnika koji su svojim eksperimentima iznenađivali svet. O tome su svedočili različiti segmenti beogradskog bala, od projekta enterijera „à la mode cubisme, l””art nègre et le cinéma“ do baletske groteske koju su, zajedno s Milojevićem, osmilili Marko Ristić, tekstopisac, Aleksandar Deroko, autor scenografije i koreografkinje Klavdija Isačenko i Jelena Poljakova.
Po Ristićevom tekstu delo je „psihološki balet jave i sna“ o zbivanjima „u pesnikovoj glavi“ iz koje izvire niz ličnosti i situacija usmerenih na identitetska traganja u sferi poetske deformacije stvarnosti. Predstavljeni u analogiji sa tehnikom filmskog kadriranja, sadržaj i formalna struktura teksta negiraju dinamički kontinuitet misaonog procesa, što je snažno podstaklo Milojevića da eksperimentiše na načine koji su atipični za njegov opus. U stvaralačkoj bliskosti sa delima francuske „Šestorice“ i posebno sa Satijevim (Erik Satie) baletom Parada, kompozitor se upušta u kombinovanje zvučnog, vizuelnog i verbalnog medijuma, a postupke kolažne tehnike podiže na nivo estetskog i oblikotvornog principa dela. S lakoćom uspostavlja distancu prema citatnosti i simulaciji muzike romantizma, impresionizma i komercijalizovanih formi tadašnje popularne kulture – valcera, fokstrota i sevdalinke. Bilo da im pristupa intencionalno, kao gotovim objektima u njima neprimerenom zvučnom okruženju, ili da ih parodira svojim muzičkim intervencijama i tekstualnim opaskama, on negira konvencije i postiže nove zvučne kombinacije, a s jasnim vanmuzičkim implikacijama datim u rasponu od šale i ironije do groteske i persiflaže. Milojević se prepušta i kritičkom samoispitivanju, distancirajući se od estetike i stvaralačkog smisla većine sopstvenih dela, pokazujući još jedno, ali izmešteno i ekscesno lice svog stilski heterogenog opusa. Dopunjavajući i sam Ristićev tekst novim dimenzijama traganja za identitetom, Milojević zaokružuje jedan eksperiment koji je kao deo kritičarskog bunta beogradskog balskog spektakla ostao da svedoči o ranim avangardnim ostvarenjima srpske umetnosti, stvaralački aktuelnim u internacionalnim razmerama.