ZORAN ĐINĐIĆ – O. Frljić
Autor i reditelj: OLIVER FRLJIĆ
Dramaturg: Branislava Ilić
Scenograf: Marija Kalabić
Kostimograf: Sandra Dekanić
Kompozitor: Irena Popović
Asistent reditelja: Nikola Ljuca
Asistent kostimografa: Maša Stanković
Asistent kompozitora i dizajn zvuka: Dragan Stevanović
Organizator: Nevena Vučković
Organizator na praksi: Lina Bošković
IGRAJU:
FEĐA STOJANOVIĆ
BRANISLAV TRIFUNOVIĆ
IVAN JEVTOVIĆ
VLADISLAV MIHAILOVIĆ
TANJA PETROVIĆ
MILAN MARIĆ
MILOŠ TIMOTIJEVIĆ
TAMARA KRCUNOVIĆ
Inspicijent: Emilija Rafajlović
Sufler: Snežana Budimlić
Dizajn svetla: Radomir Stamenković
Tehnički menadžer: Vojin Butković
Produkcija i tehnička realizacija ATELJE 212
PREMIJERA: 18. MAJ 2012.
Najgora od svih vrsta nepismenosti jeste politička nepismenost.
Politički nepismena osoba ne čuje, ne govori, niti učestvuje u političkim dešavanjima.
Ona ne zna da troškovi života, cena pasulja, ribe, brašna, stanarine, cipela, lekova, zavise od političkih odluka.
Politički nepismena osoba je toliko glupa da je ponosna i busa se u prsa govoreći kako mrzi politiku.
Taj imbecil ne zna da se iz njegovog političkog neznanja rađa prostitucija, napuštena deca i najgori od svih lopova: političari, korumpirani i potkupljeni od strane lokalnih i multinacionalnih kompanija.
Bertolt Breht
Etika protiv estetike
„Zoran Đinđić”, autorski projekat Olivera Frljića, eruptivna je, plakatska i pamfletska predstava koja se bezrezervno obračunava sa vrućim društveno-političkim pitanjima u Srbiji. Tematski je fokusirana na ubistvo Zorana Đinđića, ali je ovaj događaj i povod za preispitivanje šireg društvenog konteksta u kome je do toga došlo (dramaturg Branislava Ilić).
Glumci Branislav Trifunović, Ivan Jevtović, Vladislav Mihailović, Tanja Petrović, Milan Marić, Miloš Timotijević, Tamara Krcunović i Dušan Radović igraju deklamativno, energično, prodorno i predano, na površini, bez ulaženja u psihologizaciju fragmenata likova koje predstavljaju.
Pojam „lik” ovde treba uslovno razumeti, jer tradicionalnih likova nema, kao ni linearnog razvoja radnje. Aristotelovsko pozorište je smrvljeno i sravnjeno sa zemljom, glumci su ovde performeri koji ne stvaraju iluziju već je, naprotiv, na sve načine, dovode u pitanje. Igra je bazirana na raskomadanim postulatima dramskog, mimetičkog teatra, pri čemu vrlo ironično tretira njegovu imanentnu lažnost.
Publika nije u uobičajenom bezbednom mraku tokom trajanja predstave, u auditorijumu su sve vreme upaljena svetla koja konkretno i simbolički označavaju neophodnost aktivnijeg, (samo)svesnijeg učešća u recepciji radnje na sceni. U predstavi se nižu slike koje kritički prikazuju ključne događaje savremene srpske istorije.
Pojedine scene su vrlo efektne i provokativne: ubistvo Zorana Đinđića od strane grupe ljudi obučenih u mantije ispod kojih su kamuflažna vojna odela, zatim suđenje Vojislavu Koštunici zbog atentata na Đinđića, kao i finale predstave gde glumica Tamara Krcunović najavljuje istinski patriotski čin, a zatim povraća po našoj zastavi. U društveno-političkom pogledu, predstava „Zoran Đinđić” ima nedvosmisleno veliki značaj zato što intenzivno drma inhibiranu političku svest Srbije, agresivno nastoji da je probudi iz kome, obrušava se na političku nepismenost i sve veću građansku nezainteresovanost za politička pitanja. Frljić nemilosrdno traži konfrontaciju gledalaca sa ratnim zločinima, zakopanim društvenim krivicama i odgovornošću, kao i sa problemom odsustva korenitih promena sistema nakon petooktobarskih događaja.
Predstava je i autorefleksivna jer eksplicitno postavlja pitanja o svojim mogućnostima u vremenu haotičnih društvenih okolnosti. Ovaj društveni značaj predstave je pojačan zahvaljujući probojnim marketinškim strategijama koje su pratile njenu pripremu i premijeru. To je u ovom slučaju vrlo bitno za reafirmaciju društvene funkcije pozorišta, marginalizovane zbog mnogo veće moći elektronskih i digitalnih medija.
Sa druge strane, potrebno je problematizovati estetski aspekat Frljićevog scenskog rukopisa. Posle premijere su se među gledaocima mogle čuti brojne zamerke usmerene na agresivnu površnost scenskog jezika. Takvi komentari nesporno imaju smisla – u pogledu korišćenja mogućnosti scenskog izraza, predstava, u određenom smislu, jeste ograničena.
Takva brutalna direktnost teatarskog jezika ubija potencijalne estetske vrednosti, svaku suptilnost, višeslojnost ekspresije. No, ova pitanja su vrlo složena, ona otvaraju nerazrešive konflikte. U izvesnom smislu se o tome i ne može govoriti kao o nedostatku, jer je reč o konceptu koji podrazumeva tu vrstu nedostatka, ograničenosti. Pamfletizam je ovde izbor koji je apsolutno opravdan, on sasvim odgovara sadržaju. Etika i politika jasno zamenjuju estetiku. Ograničenost i plitkost u igri su ovde efektna sredstva društvene angažovanosti.
Problem ekscesne površnosti Frljićevog scenskog jezika dobija posebne dimenzije u širem kontekstu njegovog rada. Za one koji dobro poznaju Frljićev opus, subotički „Kukavičluk”, ljubljansku predstavu „Proklet bio izdajica svoje domovine”, ili riječki „Turbofolk”, ovo delo ne ide dalje u pogledu scenskog izražavanja, u njemu se uglavnom ponavljaju prethodno upotrebljena rešenja. Kada smo ih prvi put videli u Frljićevom radu, imala su mnogo veću snagu.
Draž novoga se brzo troši, funkcionalnost avangarde se gubi u ponavljanju. Ako se ne osvežava novim idejama, ne razvija i ne produbljuje, šokantnost se pretvara u rutinu. Iznenađenje više ne iznenađuje, ono što je bilo izazovno postaje uobičajeno, a funkcionalnost takvog postupka bledi. Avangarda umire vrlo mlada i traži onda novu inkarnaciju.
Ana Tasić
Tendenciozna stvarnost
Moglo se očekivati da će u petak, u Ateljeu 212 doći do još jedne srpske podele, ali dubina najnovijeg raskola prevazilazi i najpesimističkija očekivanja. Govorim o premijeri predstave „Zoran Đinđić“ na koju, iako pozvan, nisam otišao.
Premijere u principu (kad god mogu) izbegavam, a evo i razloga: one bi trebalo da su nešto što je „prvi put“, a tamo me uvek progoni onaj neprijatni osećaj dežavi koji uopšte nema veze sa predstavom, ako razumete šta hoću da kažem.
Tako je bilo i ovog puta. Tema me mami, premijerna atmosfera odbija. Išao bih, ne bih išao. Na kraju sam doneo odluku da „Zorana Đinđića“ pogledam na nekoj od repriza, što se pokazalo dalekovidim. Da sam došao mečki na rupu, dobar deo cenjenog publikuma bi sigurno pomislio da sam i ja (potajni) učesnik u antisrpskom komplotu jer su personae dramatis u Frljićevom komadu isti oni superstarovi koji se pojavljuju i u mojim romanima.
Pa šta sad pišem o predstavi koju nisam gledao? Ne pišem o predstavi, nego o reakcijama. Koje su, kako vidim, bile burne. Tankoćutna srpska javnost zdravo se skandalizovala. Brutalno! Nedopustivo! Strašno! Pamflet! Politički teatar! Treba li NAMA to? Iz prikaza Ivana Medenice u „Politici“ stekao sam predstavu o čemu se u predstavi radi, pa sam lepo mogao zamisliti razmere palanačke konsternacije, grandiozne i na premijeri „Nove stradije“ (tu sam, zajedno sa Kokanom Mladenovićem bio i ja umešan) koja u poređenju sa „Zoranom Đinđićem“ deluje kao bezazlena komedija del arte.
Opet se, dakle, pokazalo da srpska javnost, bar jedan njen nemali deo, jednostavno ne može da svari realnost. Staviš komadić realnosti u predstavu ili u romančić, eto ti ih, odmah graje: Pamflet! Tendenciozno! Maliciozno! Odvratno! Pa, nabijem vas na Crven Ban, znate li vi da se od govana pita ne pravi. Ne može se, morončine, od Koštunice napraviti Makbet, sve da se tog posla lati i Šekspir. A opet, umetnost treba, mora u stvari, da reaguje na jezivu mentalnu paralizovanost srpskog društva, ogrezlog u stoletnu laž i milenijumsko pokvarenjaštvo i u tom poslu ne treba da se kloni ni pamfleta ni lakrdije.
Ono što je u svemu ovom bitno jeste da se umetnost u Srbiji, po prvi put od postanja sveta, izborila za svoju apsolutnu slobodu i pravo da, ako treba i brutalno, saopšti istinu. Nego, živo me čudi, zašto li se (danas možda ponovno) Jego rezignaciono Sijatelstvo nije pojavilo na premijeri? Bar na njega ne bi pala senka sumnje.