Mandragola
IVAN JEVTIĆ
KOMIČNA OPERA
Stihovi Vesne Miladinović po istoimenoj komediji Nikola Makijavelija
Premijera: 16. decembar 2009. godine
Dirigent
Olivije Granžan, Francuska k.g./ Vesna Šouc- Tričković, Srbija
Reditelj
Slobodan Unkovski, Makedonija
Scenograf
Meta Hočevar, Slovenija
Kostimograf
Angelina Atlagić, Srbija
Scenski pokret
Dimitris Sotiriou, Grčka
Lica:
IZABELA (u komediji LUKRECIJA, žena MESER NIČE) sopran
SNEŽANA SAVIČIĆ-SEKULIĆ / DUBRAVKA ARSIĆ
MESER NIČA bas
MIODRAG MIŠA JOVANOVIĆ / NENAD JAKOVLJEVIĆ
KALIMAKO, ljubavnik IZABELIN bariton
VLADIMIR ANDRIĆ / PREDRAG MILANOVIĆ
SOSTRATA, majka IZABELE mecosopran
TANJA OBRENOVIĆ / ANETA ILIĆ
SIRO, sluga tenor
LJUBOMIR POPOVIĆ / DARKO ĐORĐEVIĆ
FRA TIMOTEO, fratar bas
NENAD JAKOVLJEVIĆ / GORAN KRNETA
LIGURIO, sused tenor
SAŠA ŠTULIĆ / GORAN STRGAR
MANDRAGOLA IVANA JEVTIĆA
Nikolo Makijaveli (Niccolo Machiavelli; 1469–1527) znamenita ličnost renesansne Italije 16. veka, poznati mislilac, istoričar, pesnik, pisac i državnik, napisao je komediju karaktera Mandragola (1518), sa prologom u stihu posle koga sledi pet činova. U ovoj verziji delo je poznato našim čitaocima (izdanje Prosveta, 1965, prevodilac Vera Bakotić–Mijušković) kao jedna od retkih komedija svoga doba nastala u firentinskom podneblju koja se sa mnogo satire obrušava na crkvu i ceo crkveni stalež izvrgavajući ga ruglu i podsmehu. Tema komedije često obrađivana u svim žanrovima, star muž i mlada, lepa žena oko koje se vrte muškarci, u ovoj komediji ima i neplodan par koji posle više godina provedenih u braku želi dete, a ne uspeva da ga dobije.
Čarobni napitak, nazvan mandragola, rešava probleme steriliteta na pomalo zapetljan i komplikovan, ali delotvoran način. Mladi udvarač, zgodan i bogat i lepa udata žena, spajajući svoje strasti, usrećuju starog neplodnog muža koji žudi za detetom (naslednikom). U nemoralnoj radnji učestvuju sluge, susedi, čak i ženina majka, a ponajviše uvaženi fratar, korumpiran, koji devizom „cilj opravdava sredstvo” biva prototip one beskrupoloznosti poznate pod imenom „makijavelizam”.
U operi Mandragola Makijavelijeva komedija je kroz stihove na srpskom jeziku sačuvala sve elemente tekstualnog izvora, uz dodatak tipično naših poznatih simbola kako bi delo dobilo na uverljivosti, prepoznatljivosti, aktuelnosti trenutka, podneblja, jezika i sredine u kojoj je opera nastala. Izmenjen je samo završetak. Kod Makijavelija svi odlaze u crkvu, na zajednički porodični ručak. U stihovima opere, bebe se umnožavaju na kraju dela i daju značaj aktuelnosti trenutka u kome živimo i u kome drastično pada natalitet.
Ivan Jevtić se prvi put u svojoj izuzetno plodnoj kompozitorskoj karijeri poduhvatio rada na operskom žanru, izabravši upravo komediju kao svoj pravi izraz. Tu je ispoljio svoje najbolje osobine: vrcavi rableovski duh, koloritnu orkestraciju, duhovite obrte, smejuriju koja ne prelazi granicu dobrog ukusa, već je mestimično frivolna, naglašeno erotska, ali i naivna. Njegovi likovi proistekli iz italijanske coomedie del”arte, ali i iz modernog teatra prokofjevske vizure, istovremeno su prototipovi, udružili su i Figara, i Almaviva, i Leporela i Don Đovanija….
Jevtićeva komična opera je kamernog tipa, bez hora, ali sa brojnim ansamblima koji ga zamenjuju, sa veoma razrađenim i razvijenim orkestarskim partom koji preuzima pojedine uloge iz sižea komedije i dograđuje ih na veoma specifičan način.
Opera počinje uvertirom, ili bi se to pre moglo nazvati prologom, ne samo zbog toga što se kao ni u jednoj orkestarskoj uvertiri ne samo svira već i peva, kao i zbog toga što ona nagoveštava ceo tok, zaplet i rasplet komedije.
Na samom početku dela, u vokalnim deonicama Kalimaka i Sira prepoznaju se svi elementi razvijenog vokalnog jezika, od govorenja – recitovanja, preko rečitiva – parlanda, zatim obe vrste rečitiva, pa se preko arioza dospeva i do potpuno zaokruženih numera, kakva je arija. Autor ne prati flekcije govorne reči, već se podređuje zakonitostima unutrašnjeg impulsa, ritma i melodijskog toka.
Renesansni zvuk i u vokalnim linijama i u orkestru ponegde je sasvim direktan. Orkestarskim kombinacijama instrumenata boju daju klavsen i saksofon, pored harfi i udaraljki. Među udaraljkama nalazi se i jedan brazilski instrument, kvika, što svedoči o prisustvu i uticaju brazilske muzike u rukopisu autora dela.
Brojne melodijske linije, bilo vokalne ili instrumentalne, sastavljene su od skokova i uzastopnih nizanja kvarti, ređe i kvinta, međutim akordika je tercna, harmonijski jezik je tonalan, ponegde i modalan, sa neobičnim harmonijskim vezama i obrtima, stavljen u funkciju renesansne priče i same radnje.
Tipizirani likovi imaju svoje posebne vokalne linije – glupavi, stari, prevareni muž Niča, kao i hitri i domišljati Ligurio, pravi „deus ex machina”, spretni i vešti sluga Siro, korumpirani fra Timoteo, zaljubljeni, bogat i iskusan Kalimako koji ne preza ni od čega, Izabela, verna, religiozna, posvećena molitvama i Bogu, koja se brzo i lako zaljubljuje ali i postaje razvratna, i njena majka Sostrata, koja je podstiče na blud i nemoral čime se uklapa u tipizirane likove starijih žena, podvodačica koje Makijaveli takođe podvrgava ruglu.
Ukrasi, trileri, glisanda s jedne strane podstiču humornu stranu zbivanja, a s druge asociraju na stil i vreme koje želi da se oživi, na 16. vek. Čistota linija izaziva pomisao na stilske prerogative neorenesansne, ali ceo sloj citata, ni mali ni nevažan, upućuje na tipične postupke citatologije u postmodernoj umetnosti našeg vremena.
Pojedini instrumenti korišćeni su na veoma efektan način, pa i sami postaju lajmotivi određenih situacija, kao na primer tuba, saksofon, odnosno bas-klarinet.
Harmonijski jetik duguje pravoslavnoj i svetovnoj balkanskoj tradiciji sa mostom prema brazilskoj narodnoj muzici koju je autor slušao i upoznao na izvoru. Brazilske inspiracije i asocijacije veoma često zazvuče u melodijskim i ritmičkim delovima opere.
Pored pretežne dijatonike i čistih harmonijskih zvučanja, brojni su momenti upotrebe polifonije u nekoliko kraćih odlomaka tokom dela, odnosno u fugi na samom kraju dela.
Opera je podeljena na dva veća dela. Prvi se završava u velikom finalu, kako i priliči starijem tipu opera, u kome od sedam lica učestvuju tri. Ipak, ovaj vokalno-instrumetalni ansambl zamenjuje hor, a burlesku dovodi do opšte histerije i sreće („Bez ikakvog truda i muke, stiže muško iz prve ruke”!) Svako ima svoj interes, namagarčeni muž da dobije naslednika, vešte sluge da se dodvore svojim gospodarima, zaljubljeni Kalimako da dođe do svoje ljubljene Izabele, a fra Timoteo da iskamči svoje dukate.
Iako komedija dolazi do bufonerije, burleske, komedije situacije, ona ima mnoge slojeve, pa tako i onaj intimni i lirski, jer je Kalimako iskreno zaljubljen u najlepšu i najverniju, najkreposniju ženu koju je ikada svet video, a njegovo pretvaranje ima odjeka u lirskoj ariji sa početka drugog čina koja je uvedena izuzetnim solom bas-klarineta koji sam po sebi, i melodijom koja romantično zvuči i teče, slika iskrenu mladićevu emociju.
U nekim, za to podesnim, momentima pojavljuju se citati koji upućuju i vezuju za naše podneblje („Nais banja, topla voda”) odnosno podsećaju na neke od najpopularnijih muzičkih tema, kakva je tenorska partija „Nessun dorma“ (Pučini, Turandot) koju pevaju najveći svetski tenori, a po njoj je posebno znamenit bio Lučano Pavaroti. Čak se i sam kraj ove arije („Pobediću”), koja se direktno vezuje za ljubavni događaj u Ničeovoj kući, dovodi do kulminacije u sceni, postignutoj svim raspoloživim izražajnim sredstvima. Iz tenorske partije, ovde se prebacuje u basovsku koju peva fra Timoteo. Čak i prevrtljivi, podvodljivi i potkupljivi sveštenik ima opravdanje pred sobom i svetom za ono u čemu zdušno učestvuje („jer je pad nataliteta propast za budućnost sveta”). Međutim, njegovo dušebrižništvo i grižu savesti lako je otkloniti zveketom dukata u džepu.
Orkestarski intermeco, nazvan Intermezzo sexualis, uvodi dvoje mladih u Duetto amoroso. Posle burne noći, oni nemaju nameru da se rastaju, već da nastave svoju ljubavnu idilu.
Dok se prinova čeka, u muzici se čuju citati iz svakog od četiri Godišnja doba Antonija Vivaldija, a sam kraj dela je izveden na fugi po temi Prava je bajka, postati majka.
Alt-saksofon na poseban i ekstatičan način boji svu vrelinu leta koje se oteglo i nikako da prođe nestrpljivom Niči, koji tako žudno očekuju srećni događaj i „svoju“ bebu. Ovo je jedna je od najlepših numera u operi. Po latinskoj melodici i osećajnosti vezuje našu i brazilsku tradiciju.
Epilog dela u kome učestvuju svih sedam sudionika opere u velikom, skoro „horskom” završetku dela slave radost rađanja, radost života, komediju kao takvu („Nema patnje, nema bola,/ Život je smešna zgoda, kao naša Mandragola“) otklanjajući svaku sumnju u poštene namere („Igra ova nije neugodna Bogu…”), ali i otkrivajući ironijom, satirom, čak i groteskom naličje života, prevaru, pokvarenost, korumpiranost – ali i ljubav („Igra ova priča o snazi ljubavi / Jer da do nje stigne, čovek čuda pravi”).
Komična opera Mandragola Ivana Jevtića zauzima posebno mesto u srpskoj istoriji muzike i istoriji operske literature na našim prostorima, jer su izuzetno retki pokušaji oživljavanja komedije karaktera. Ni u svetskim razmerama ovaj žanr nije čest i komponuje se veoma retko ( Šostakovič Nos, Gotovac Ero s onoga svijeta).
Jevtić je duhovit, njegov jezik je upućen čistoj komici, smešnom elementu kao takvom, bufoneriji koja razgaljuje, koja je topla, iskrena, bliska renesansnom vremenu i renesansnom čoveku isto toliko koliko je neophodna i razgljujuća u našem, traumatičnom 21. veku. Hedonistički odnos prema muzici, dostizanje ležernosti i lakoće izražavanja, srodne starim majstorima u klasičnoj parituri koja zadržava lični i originalni rukopis autora, prepoznatljiv iz njegovih drugih, kamernih i koncertnih dela, u ovoj operi je sublimiran na poseban, reklo bi se „otkačen”, samosvojan i nesvakidašnji način. Njegova sredstva izražavanja prevashodno su koncetrisana na melodiju u svim njenim valerima, najpre u vokalnim linijama, ali isto tako u pojedinim solističkim nastupima instrumenata u orkestru, zatim u raskošnom ritmu koji daje unutrašnju dinamiku celom zbivanju. Majstorskoj orkestraciji i zanimljivim harmonijskim obrtima, dostojnim majstora i klasika muzike 20. veka, Jevtić se pridružuje onim svetskim autorima koji su komiku i komično izneli na scenu kao nov scenski kvalitet vremena koje korenspondira sa ljudskim manama i slabostima, isto koliko i sa vrednostima koje vidi u ljubavi i rađanju koje su večite ljudske želje i potrebe.
Dr Branka Radović
MANDRAGOLA
sadržaj
Radnja opere Mandragola smeštena je u srednjovekovnu Firencu.
U grad se iz inostranstva vraća mladi Kalimako. Čim ugleda prelepu mladu Lukreciju odmah se zaljubi u nju, ali saznaje da je ona udata za bogatog, starog trgovca Meser Niču.
Kada se Kalimako poveri svom prijatelju Liguriju ovaj, lukav i prepreden, okretan i spretan, obeća da će smisliti plan kako da ga spoji s Lukrecijom.
Ligurijo lako otkriva šta je slaba tačka Meser Niče – bračni par nikako da dobije naslednika. To je prilika da Ligurijo Meser Niči preporuči pravu osobu koja će mu pomoći da dobije željeno dete. Predstavlja mu Kalimaka kao doktora koji je lečio i francuske kraljeve i kraljice i omogućavao im da dobiju naslednike. Lukrecija samo treba da popije napitak od trave mandragole i da odmah zatrudni. Jedini problem je što onaj koji prvi spava s njom umire, jer upije u sebe otrov mandragole. Zato, po savetu Ligurija, neko drugi mora da legne sa Lukrecijom čim ona ispije mandragolu.
Uz pomoć Lukrecijine prefrigane majke Sostrate i lukavog sveštenika fra Timotea, koji nagovaraju Lukreciju da legne sa neznancem, oni se spremaju da organizuju tu noć.
U olujnoj noći, Meser Niča, Ligurio i fra Timoteo, hvataju Kalimaka prerušenog u odrpanca i nakazu i ubacuju ga Lukreciji u krevet. U zoru ga Meser Niča izbacuje na ulicu. Ujutru svi idu u crkvu kod fra Timotea, da ih blagoslovi i da proslave dolazak budućeg naslednika.
Lukrecija srećna i zadovoljna provedenom noći, predlaže Meser Niči da „doktora“ Kalimaka, koji im je toliko pomogao, uzmu za kuma. Meser Niča to prihvata radosno, daje kumu ključeve kuće da može da dolazi i odlazi kad god to poželi.
Svi su zadovoljni i srećni, jedni drugima zahvalni, a dete je na putu!