Jelena Helc

Sa nestpljenjem se očekuje novi film Dragana Marinkovića “Diši duboko” čija je premijera zakazana za dve nedelje na Hercegnovskom festivalu. Jednu od epizodnih uloga, problematičnu bolničarku koja u mnogome podseća na “koleginicu” iz filma “Let iznad kukavičjeg gnezda”, tumači mlada glumica Jelena Helc. Nju smo već gledali i u Markovićevom “Kordonu”, ali i u brojnim pozorošnim predstavama. S obzirom da je završila glumu na novosadskoj Akademiji u klasi Vide Ognjenović, stiče se utisak da se već sada ova simpatična plavuša opredelila ka teatru, a manje okrenula filmu. Namerno ili slučajno? Jelena Helc: Mislim da je u svemu tome presudila sreća. Studirala sam kod vrsnog pedagoga, koja je znala kako da se ophodi sa studentima i iako je bila stroga, naučili smo sve što je najvažnije za jednog kvalitetnog glumca. Potom su se izdešavale neke dobre stvari i slučajno su stigle ponude da nastupim na televiziji, a od nedavno sam postala i član nacionalnog teatra. Snimila sam dva filma i zaista ne bih mogla da se na početku karijere opredelim, i da kažem da sam naklonjenija pozornici, televiziji ili filmu. Sve je to teren na kome glumac mora da pokaže šta zna.

Iako si glumica, ne voliš da se eksponiraš… Jelena Helc: Ne, ne bar na način kako se to kod nas čini (putem žute štampe, tračeva i neiskrenih ljudskih odnosa). Meni to ne prija. Malo mojih kolega uspeva da sačuva privatnost i da uspostavi meru, odnosno da bude u javnosti s vremena na vreme, ali i da njihovo pojavljivanje ne pređe meru dobrog ukusa i razuma.

Gledaoci te pamte kao novinara na BK televiziji, koji je pravio specifične priloge. Zbog čega nisi nastavila da “plivaš u tim vodama”?

Jelena Helc: Radila sam u pomenutoj TV kući u dva navrata, u Informativnoj redakciji, ali na dokumentarni način. Novinarstvo me je privlačilo, ali znam da se tim poslom treba baviti objektivno i na pošten način. Mnogo puta sam prošla loše i morala sam da odem, iako sam važila za jednog od najboljih honoraraca. Volim angažovano novinarstvo, a nimalo ono koje se bavi maskarama, celulitom i masnim naslagama. I danas bih mogla da se bavim novinarstvom, naročito pisanim.

Ranije si se aktivno bavila borilačkim veštinama. Da li i dalje treniraš karate?

Jelena Helc: Mnogo mi je žao što sam prestala, jer imam dara za istočnjačke, ne previše agresivne treninge. Njima se jača unutrašnja snaga. S obzirom da mi je otac sportista (bivši fudbaler, a sada trener), to sam nasledila od njega. Volela sam da treniram i odbojku, ali sam ipak sve morala da prekinem i zbog toga ponekad žalim. Međutim, na Akademiji, tokom studija, imala sam i časove sporta, akrobatike, plesa, pevanja, džez baleta… Period koji sam provela na fakultetu je najlepši deo u mom životu.

Lepo pevaš. Nameravaš li da snimiš i CD kao nekolicina tvojih kolega?

Jelena Helc: Imala sam neke “pevačke tezge” , a nuđeno mi je da snimim i album. Obožavam da pevam i to mi je druga velika ljubav. Ko zna, možda će se i to dogoditi u bliskoj budućnosti, ali u principu, gluma mi je na prvom mestu. Ranije sam petkom pevala u “Stupici”, a trenutno nigde ne nastupam. Priznajem da mi je mjuzikl veliki san. Naravno, ne onaj kakav se radi kod nas, već sličan svetskim projektima. Čak mislim da sam za to i rođena.

Šta najčešće pevaš? Jelena Helc: Džez, soul, balade, filmsku muziku, ali i repertoar Bili Ajdola, U2… Na primer dan započinjem uz pesme Madredeusa, a veče obično završavam u društvu prijatelja i kafanskih

svirača.

Voliš da voziš rolere. Provodiš li puno vremena na Adi Ciganliji?

Jelena Helc: Da. Ada je za mene jedno predivno mesto, ali i čarobno, na koje odlazim i kada sam raspoložena, ali i kada nisam. Tamo crpim pozitivnu energiju i svi problemi nestanu kao čarobnim štapićem. Kada vozim rolere obično slušam vokmen, i muziku sa radio stanica. U principu osoba sam kojoj je muzika nepresušna potreba.