Kao kroz staklo – BDP

Pisac – Ingmar Bergman

Režija – Anja Suša

PREVOD – Marija Stojanović

DRAMATURG – Dženi Vorton

SCENOGRAF – Zorana Petrov

KOSTIMOGRAF – Maja Mirković

KOMPOZITOR – Igor Gostuški

ASISTENT SCENOGRAFA – Marija Mitrić

ASISTENT KOSTIMOGRAFA – Biljana Tegeltija Bojanić

ORGANIZATOR – Marija Batinica

INSPICIJENT I SUFLER – Zorica Popov

LICA

Karin – Jelena Petrović

Martin – Milan Čučilović

David – Boris Komnenić

Maks – Petar Benčina

O DELU

     KAO KROZ STAKLO Ingmara Bergmana povezuje uobičajene teme ovog autora: veru i sumnju u Boga, a govori o Karin, mentalno bolesnoj mladoj ženi, koja želi da provede odmor na izolovanom ostrvu sa svojim mužem Martinom, mlađim bratom Frederikom i ocem Davidom. Karen, koja već pati od halucinacija i histerije, još više će se uznemiriti kada pročita odlomak novele čiji je autor njen otac. Ingmar Bergman napisao je scenario i režirao je ovo delo, nagrađeno Oskarom za najbolji strani film ( 1962. ), okarakterisavši ga kao kamerni film u tri čina, u kome su svi članovi porodice ogledalo za one druge. Sam naslov je preuzet iz Biblije ( Poslanice Korinćanima ), a odnosi se na to da je ljudsko shvatanje Boga za života – kao pogled kroz mutno staklo, koji se razbistri tek posle smrti. Termin “ kamerni film ” Bergman je upotrebio kao aluziju i na komade svog omiljenog dramatičara – Strindberga, ali i na muzički žanr; naime radnja se dešava tokom 24 časa isključivo na jednom ostrvcetu, a uključuje samo četiri lika. Ovo je inače jedini scenario za koji je Bergman dao dozvolu da bude adaptiran u pozorišni komad, s tim što je prvobitni dogovor bio napravljen sa producentom Endrju Higijem za projekat u Sidni teatru, u produkciji Endrju Aptona sa Kejt Blanšet – 2004. godine. Šest godina kasnije, adaptacija je prepuštena Dženi Vorton i premijerno je u režiji Majkla Atenboroua izvedena u junu 2010. godine u Almeida teatru u Londonu.

O PISCU

     Ernst Ingmar Bergman ( 1918- 2007. ) znameniti je švedski reditelj, pisac i producent na filmu, televiziji i u pozorištu. Njegov izuzetan umetnički opus podjednako uspešno obrađuje teme očaja, depresije i egzistencijalnog mraka, kao i komične i pune nade. Vudi Alen ga je svojevremeno opisao kao “ verovatno najznačajnijeg filmskog umetnika od pronalaska kamere “, a smatra se jednim od najuticajnijih autora u ovoj oblasti. Ipak, njegovi filmovi nikada nisu imali veliku popularnost kod široke publike. Režirao je preko šezdeset igranih i dokumentarnih filmova, kao i sto sedamdeset pozorišnih komada. Članovi glumačke trupe sa kojima je najčešće radio su Liv Ulman, Bibi Anderson, Erland Jozefson, Ingrid Tulin i Maks fon Sidou. Iako su radnje njegovih filmova smeštene u predele Švedske, bavio se univerzalnim, ljudskim problemima i opsesijama – od smrti, bolesti, vere, izdaje do ludila. Bio je aktivan preko šest decenija. Dobitnik je mnogobrojnih, najvažnijih, međunarodnih filmskih nagrada, uključujući i tri Oskara za najbolji strani film: DEVIČANSKI IZVOR ( 1959. ), KAO KROZ STAKLO ( 1961. ) i FANI I ALEKSANDAR ( 1982. ). U svojoj autobiografiji LATERNA MAGICA zapisao je: “ Posvetio sam svoje interese misterioznom svetu crkvenih arkada, debelih zidova, mirisu večnosti, sunčevoj svetlosti koja je obasjavala čudne srednjovjekovne slike i izrezbarene figure na tavanici i zidovima. Bilo je svega što čovekova mašta može poželeti – anđela, svetaca, zmajeva, proroka, đavola, ljudi.“ Uprkos tome što je odrastao u luteranskom okruženju, Bergman je tokom snimanja ZIMSKOG SVETLA izjavio da je izgubio veru sa osam godina. Njegovo  zanimanje za pozorište i film počelo je rano: sa devet godina zamenio je set olovnih vojnika za laternu magicu. Za manje od godinu dana, igrajući se tom igračkom, stvorio je svet u kome se u potpunosti osećao kao kod kuće; stvorio je vlastite kulise, marionete i svetlosne efekte i počeo prikazivati Strindbergove drame u kojima je govorio sve uloge. Tokom studija na Univerzitetu u Stokholmu postao je aktivan u studentskom pozorištu, a posle diplome radio je kao reditelj-početnik u Stokholmskom teatru. Kada je napunio 26 godina postao je najmlađi pozorišni upravnik u Evropi u teatru u Helsingborgu. Godine 1953. je postao reditelj Gradskog pozorišta u Malmeu i tamo ostao sledećih sedam godina. Od 1960. do 1966. je radio kao reditelj Kraljevskog dramskog pozorišta u Stokholmu, a od 1963. do 1966. njegov upravnik. Ostao je aktivan tokom  devedesetih, a poslednja produkcija bila mu je Ibsenova DIVLJA PATKA u Kraljevskom dramskom pozorištu 2002.

O REDITELJU

    Anja Suša diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu na katedri za Pozorišnu i radio režiju1995. godine i magistrirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu na katedri za Opštu savremenu istoriju 2002 godine. Stručno se usavršavala na studijama Teatrologije na Bečkom univerzitetu, kao dobitnik Herderove stipendije ( Afred Toepfer Fondacije ), 2001-2002. godine. Jedan je od osnivača i umetnički direktor trupe Torpedo ( 1997-2001.  ). Kao reditelj se najčešće bavila savremenom dramom i autorima kao što su: Peter Shaffer, Anthony Shaffer, Michael Frayn, Rona Munro, M.F. Majenburg, Albert Ostermaier, William Shakespeare, Nicolas Wright, Martin McDonagh, Ivan Viripayev, David Mamet, Frank Vedelkind kao i neke od srpskih autora mlađe generacije. Član je uredništva pozorišnog časopisa “ Teatron „, bila je selektor pozorišnog programa BELEF-a 2005. godine a od 2006. godine postaje selektor festivala BITEF. Dobitnica je godišnje nagrade za režiju Beogradskog dramskog pozorišta ( 2005. godine ), Internacionalne nagrade “ Grozdanin kikot ” za dramski odgoj ( 2008. godine ), Grand Prix-a na Internacionalnom festivalu pozorišta za decu i mlade TIBA, za predstavu BUĐENJE PROLEĆA ( 2010. godine ), Specijalne nagrade ASSITEJ Srbija za predstavu MALI PRINC ( 2007. godine ), nagrade „ Nikola Petrović Peca „ za najboljeg pozorišnog menadžera koju bijenalno dodeljuje Narodno pozorište Sombor ( 2010. godine ). Ovo joj je osma režija u Beogradskom dramskom pozorištu.

REČ REDITELJA

     „Tako sad vidimo kao kroz staklo, u zagonetki, a onda ćemo licem k licu; sad poznajem nešto, a onda ću poznati kao što sam poznat.“ ( Novi Zavet, 1. Poslanica Korinćanima Sv. Apostola Pavla, 13-12, prevod Vuk Stefanović Karadžić )

     Bio je ovo težak i prelep zadatak. Odavno me nijedna predstava nije toliko okupirala, ili bolje rečeno,  potpuno obuzela van vremena provedenog na probama kao što je to učinila ova. Što se tiče mog odnosa prema Bergmanu, prošla sam sve faze protivrečnih stavova prema ovom autoru. Od adolescentsko- studentskog nerazumevanja i neprihvatanja, čak i donekle arogantnog i uvredljivog podsmeha njegovim, meni tada presporim i nepodnošljivo dosadnim filmovima, u kojima nikada nisam uspevala da shvatim zašto se njegovi junaci toliko muče u pokušaju da jedno sa drugim popiju kafu, ili pročitaju novine, preko totalne hibernacije – perioda tokom kog sam se pravila da Bergman ne postoji, do iznenadne i kompletne fascinacije ovim autorom i njegovim celokupnim opusom ( naročito njegovim literarnim segmentom ) koja mi se dogodila pre nekoliko godina  ( Zrelost? Susret sa realnim životom? Ili naprosto, pravo vreme za “ bergmanovske teme “…). Kako god, predlog uprave Beogradskog dramskog pozorišta da režiram baš ovaj tekst, iako sam, isprva, imala na umu neke druge predloge, bio je pravi izbor za ono što mi je kao reditelju, u ovom trenutku, bilo potrebno: A to je mnogo sati provedenih ( pre svega sa sobom, a onda i sa drugima ) u odgonetanju neverovatno teških, ali zavodljivih zagonetki koje nam nudi ova drama baš kao i sam život, ali pre svega u odgonetanju teme spoznaje smisla postojanja kroz umetnost ili izmenjenu svest, što su osnovne ideje kojima smo se ovde bavili. Potreban mi je bio, svakako, i naporan ali nadahnjujući rad sa izvrsnim i posvećenim glumcima, koji su mi bili pravi saborci u ovom procesu. Bilo je tu mnogo razmišljanja, procenjivanja,  precenjivanja, podcenjivanja svake reči koja je izgovarana na probama, zbog toga što se one tako organski prožimaju sa svačijim životom i intimom. To proizvodi onaj čudan osećaj da se sve što piše u tekstu, može odnositi i na vas ili nekoga koga poznajete. Što odmah, naravno, stvara osećanje nelagode i ogromne odgovornosti prema istinitosti i uverljivosti vaših iskaza. Neću ovom prilikom o potrazi za Bogom, kroz ljubav  koja je smisao postojanja, jer je Bergman, često vođen biblijskim smernicama, sve to već mnogo bolje verbalizovao u ovoj drami i svom celokupnom delu. Ako sam imalo uspela u nameri da toj kompleksnoj temi dam scensko obličje koje će je danas učiniti dovoljno uzbudljivom i vrednom razmišljanja, biću, ma koliko to neskromno zvuči, prilično zadovoljna.

      “ Jer nešto znamo i nešto prorokujemo “ ( ibid, 13-9 )

“ A kad dođe savršeno, onda će prestati što je nešto “ ( ibid, 13-10 )

     Vreme trajanja: 1h 40min