SVICI – Atelje 212
Tena Štivičić
Režija: TATJANA MANDIĆ RIGONAT
Prevodilac: DANA TODOROVIĆ
Scenograf: ALEKSANDAR DENIĆ
Kostimograf: MILENA JNK
Kompozitor: ANJA ĐORĐEVIĆ
Dramaturg: TATJANA MANDIĆ RIGONAT
Scenski pokret: ANĐELIJA TODOROVIĆ
Lektor: DR LJILJANA MRKIĆ POPOVIĆ
IGRAJU:
KLARA – ALEKSANDRA JANKOVIĆ
OLGA – VJERA MUJOVIĆ
MARTIN – LJUBOMIR BANDOVIĆ
OLIVER – VLASTIMIR STOJILJKOVIĆ
DŽIN – ANĐELIKA SIMIĆ
NEJT – GORAN JEVTIĆ
ŠERI – VANJA MILAČIĆ / SOFIJA JURIČAN
PLAVI – MIROSLAV ŽUŽIĆ
FELIPE – VLADISLAV MIHAILOVIĆ
BRENDA – TAMARA KRCUNOVIĆ
LENA – DRAGANA ĐUKIĆ
ANJA – HRISTINA POPOVIĆ / JELENA ĐOKIĆ / VANJA MILAČIĆ
JEDNA OD PET NAJBOLJIH PREDSTAVA U 2009. GODINI!
Naslov SVICI može da asocira na svetla grada u noći, ali i na ljudske sudbine koje u ovom komadu zabljesnu samo na trenutak. Na jednom aerodromu par alkoholičara suočava se sa ljubavnicima koji se ponovno sreću posle dvadeset godina, usamljeni penzioner s mladom emigrantkinjom koja sanja nešto bolje od onoga iz čega dolazi, i svi oni sa aerodromskim osobljem naviknutim na brzu izmenu ljudi i sudbina. Pošto silom prilika ostaju zarobljeni, između dva leta, negde na drugom kraju sveta, neispavani, u pogrešnoj vremenskoj zoni, s negativnim bioritmom i poremećenim planovima, prisiljeni su da čekaju. Dok tako čekaju, nervozni i umorni, jedni drugima staju na put i utiču na planove i možda zauvek jedni drugima menjaju sudbinu.
“OVO JE PRE SVEGA GLUMAČKA PREDSTAVA!”
Ana Isaković, e-novine
„Aerodrom u SVICIMA je izmaštan kao jedna velika čekaonica između dva života – onoga koji mislimo da živimo i onoga kojim možemo da živimo”
Tatjana Mandić Rigonat
KRITIKA:
„Svici“, savremena predstava o preispitivanju sopstvenih života u jednom vremenskom raskoraku na aerodromu usred snežne oluje, fokusira se na trenutnu stvarnost protagonista koji se, u besomučnom čekanju na novi let, suočavaju sa samim sobom.
Priroda kao da zaustavlja vreme i beskonačnu svakodnevnu jurnjavu, a duboko sakrivene istine i zablude tih sasvim običnih ljudi isplivavaju na površinu i bljesnu, poput svica, pred njihovim očima.
Neočekivani susret ostvarene spisateljice Klare i Martina, bivšeg ratnog reportera, pruža priliku da jedno drugom otkriju svoja osećanja, koja nisu nestala ni posle mnogo godina nakon prekida njihove velike ljubavi.
Mladi ljubavnici, Džin i Nejt, koji se odvikavaju od alkoholizma i na putu su za Barbados, suočiće se sa svojim strahovima, napadima panike, pa čak i sa priznanjem počinjene preljube.
Mlada Ruskinja Olga, koja putuje u Ameriku da ostvari svoj san, upoznaje još jednu usamljenu dušu – Olivera, koji čezne da se pridruži svom sinu i unucima u Majamiju.
Takođe, doterane stjuardese, umorno čekajući prekid snežne oluje, uz čašicu vodke otvaraju svoju dušu i jadaju se nad svojim sudbama.
Fragmenti njihovih životnih priča sklapaju se u celinu, prepliću se, a neke od surovih istina obavijene su velom humora i pitke su za publiku.
Izbačeni iz koloseka, a ostavljeni u nekom međuvremenskom postojanju, naši junaci skidaju maske i otkrivaju svoje strahove. Zagledaju se u sebe i spremaju se da progutaju gorku pilulu istine.
Komad uspeva i da nam predoči stvarno stanje besmislica koje čine našu svakodnevicu. Beskonačno proveravanje na aerodromu, papirologija, procedure, dosadna pravila i ostale regulacije sa kojima se susreću naši junaci, samo će eskalirati njihovu frustriranost i izbaciti najdublje traume na površinu.
Za metaforičko čistilište je u ovom slučaju izabran aerodrom, kao sasvim realan ambijent savremenog čoveka.
Bez obzira na to što sama drama nije osmišljena da šalje eksplicitnu poruku gledaocu, ona pokreće mnoga pitanja.
Posle predstave, ne možemo, a da se ne zapitamo da li naš život čine slučajnosti ili smo sudbinski predodređeni. Koliko samo jedan neočekivani susret može da razotkrije našu usamljenost ili potisnutu ljubav?
Da li treba da odemo toliko daleko, pa da shvatimo da želimo da se probudimo kod kuće? I, što je možda najvažnije, da li je čovek, na putu ka uspehu, zaboravio da zastane na trenutak i osvrne se na život oko sebe i u sebi?
